Neko vreme, ograničenja u tehnologiji značila su da su animatori i istraživači bili u stanju da kreiraju samo ljudska lica koja su se činila malo „neuređenim“.
Filmovi poput Polarnog ekspresa iz 2004. izazivali su nelagodu kod nekih gledalaca jer su lica likova izgledala gotovo ljudska, ali ne baš, pa su pali u ono što nazivamo „bizarnom dolinom“ (eng. uncanny valley). Ovo je kada veštačka lica (ili roboti uopštenije) izgledaju sve više ljudski i postaju veoma slični nama, a da i dalje pokazuju znake da su veštačka, izazivaju nelagodnost ili čak odbojnost.
Nedavni napredak u tehnologiji veštačke inteligencije (AI) znači da smo dobro i zaista prešli dolinu. Sintetička lica sada izgledaju jednako stvarna kao i prava – ako ne i više.
Možda ste naišli na veb lokaciju ThisPersonDoesNotEkist.com. Uzastopnim posjećivanjem stranice možete generirati neograničen broj slika lica, od kojih nijedna ne pripada stvarnim ljudima.
Umesto toga, ova sintetička lica su kreirana pomoću AI algoritma poznatog kao „generativna suparnička mreža“. Ovo se sastoji od dve neuronske mreže – u suštini, kompjuterskih modela inspirisanih načinom na koji su neuroni povezani u mozgu.
Ove mreže se takmiče jedna sa drugom. Jedan generiše nove, verodostojne slike (u ovom slučaju lica), dok drugi pokušava da razlikuje prave slike od lažnih. Kroz povratnu petlju, generator uči da proizvodi sve ubedljivije slike koje diskriminator ne uspeva da uoči kao lažne.
Korišćenjem velikog skupa stvarnih fotografija, zajedno sa slikama koje proizvodi generator, sistem na kraju uči da proizvodi realistične, nove primere lica. Konačni generator je ono što proizvodi slike koje možete videti na veb lokaciji.
Istraživači su otkrili da se ljudi na kojima su prikazana sintetička lica pomešana sa stvarnim bore da uoče razliku. Učesnici su tačno klasifikovali lica samo 48,2% vremena prema jednoj studiji – nešto gore od slučajnog nagađanja (što bi dalo 50% tačnosti). Takođe su ocenili sintetička lica kao verodostojnija od stvarnih.
Druga studija je otkrila da su sintetička lica ocenjena kao stvarnija od fotografija stvarnih lica. To bi moglo biti zato što ova lažna lica često izgledaju malo prosečnije ili tipičnije od pravih (koja imaju tendenciju da budu malo prepoznatljivija) kao rezultat toga što generator nauči da su takva lica bolja u zavaravanju diskriminatora.
U drugoj nedavnoj studiji, istraživači u Australiji su dublje ušli u našu sposobnost da razlikujemo stvarna i sintetička lica. U svom prvom eksperimentu, onlajn učesnici nisu uspeli da razlikuju ova dva tipa lica i ponovo su percipirali sintetička lica kao stvarnija od stvarnih.
Međutim, činilo se da je njihov drugi eksperiment ispričao drugačiju priču. Od novog uzorka učesnika, ovog puta u laboratoriji, zatraženo je da na glavi nose kape za elektroencefalografiju (EEG). Elektrode postavljene na ove kapice su zatim merile električnu aktivnost u mozgovima učesnika.
Tokom zadatka, različita lica su predstavljena u brzom nizu, a dok se to dešavalo, od učesnika je zatraženo da pritisnu dugme kad god beli krug (prikazan na vrhu lica) postane crven. Ovo je osiguralo da su učesnici bili fokusirani na centar ekrana gde su se prikazivale slike.
Rezultati EEG testa pokazali su da se moždana aktivnost razlikovala kada su ljudi gledali prava i sintetička lica. Ova razlika je bila očigledna oko 170 milisekundi nakon što su se lica prvi put pojavila na ekranu.
Ova N170 komponenta električnog signala, kao što je poznato, osetljiva je na konfiguraciju lica (to jest, raspored i rastojanja između crta lica). Dakle, jedno od objašnjenja bi moglo biti da su sintetička lica percipirana kao suptilno različita od stvarnih lica u smislu udaljenosti između karakteristika kao što su oči, nos i usta.
Ovi rezultati sugerišu da postoji razlika između toga kako se ponašamo i onoga što naš mozak „zna“. S jedne strane, učesnici nisu mogli svesno da razlikuju sintetička lica od stvarnih, ali s druge strane, njihov mozak je mogao da prepozna razliku, što je otkriveno njihovom EEG aktivnošću.
Iako može biti iznenađujuće pomisliti da naš mozak ima pristup informacijama koje su izvan naše svesne svesti, postoji mnogo primera za to u psihologiji.
Na primer, slepovid je stanje koje se obično nalazi kod ljudi koji su slepi u jednoj polovini svog vidnog polja. Uprkos tome, možda će moći da reaguju na objekte postavljene na njihovu slepu stranu za koje poriču da su ih svesno svesni.
Studije su takođe pokazale da našu pažnju privlače slike golih ljudi, čak i kada nismo svesni da ih vidimo. I svi smo čuli za koncept podsvesnog oglašavanja, iako laboratorijski eksperimenti ne uspevaju da podrže ideju da on zaista funkcioniše.
Sada kada je sintetička lica tako lako proizvesti i ubedljiva su kao prave fotografije, trebalo bi da budemo zabrinuti zbog lažnih onlajn profila, lažnih vesti i tako dalje. Takav napredak u tehnologiji veštačke inteligencije će imati ozbiljne implikacije u bliskoj budućnosti – moraju postojati zaštitne mere i druge mere za ublažavanje ovih opasnosti.
Možda će se znakovi koje naš mozak koristi kada uočimo sintetička lica pokazati korisnim u razvoju načina za identifikaciju ovih lažnjaka u narednim godinama.
U nizu lica iznad u članku, prava (P) i sintetička lica (S) su sledeća (s leva na desno):
P S S P S P
S P P S P P
P S P P P S
