Posmatrajući noćno nebo, srednjovekovni monasi su nesvesno zabeležili neke od najvećih vulkanskih erupcija u istoriji. Međunarodni tim istraživača, predvođen Univerzitetom u Ženevi (UNIGE), oslanjao se na čitanja evropskih i bliskoistočnih hronika iz 12. i 13. veka, zajedno sa podacima o ledenom jezgru i prstenovima drveća, da bi precizno odredio neke od najvećih vulkanskih erupcija na svetu.
Njihovi rezultati, objavljeni u časopisu Nature, otkrivaju nove informacije o jednom od vulkanski najaktivnijih perioda u istoriji Zemlje, za koji neki misle da je pomogao da se pokrene Malo ledeno doba, dug interval hlađenja koji je doveo do napredovanja evropskih glečera.
Istraživačima je trebalo skoro pet godina da ispitaju stotine anala i hronika širom Evrope i Bliskog istoka, u potrazi za referencama na potpuna pomračenja Meseca i njihovu boju. Potpuna pomračenja Meseca nastaju kada mesec pređe u Zemljinu senku. Uobičajeno, Mesec ostaje vidljiv kao crvenkasta kugla jer je još uvek okupan sunčevom svetlošću savijen oko Zemlje svojom atmosferom. Ali nakon veoma velike vulkanske erupcije, može biti toliko prašine u stratosferi — srednjem delu atmosfere počevši otprilike tamo gde lete komercijalni avioni — da pomračeni mesec skoro nestane.
Srednjovekovni hroničari su beležili i opisali sve vrste istorijskih događaja, uključujući dela kraljeva i papa, važne bitke, prirodne katastrofe i glad. Jednako su vredne pažnje bile i nebeske pojave koje bi mogle da predskažu takve nesreće. Imajući na umu Knjigu Otkrivenja, viziju poslednjih vremena koja govori o krvavocrvenom mesecu, monasi su posebno pazili na boju meseca. Od 64 potpuna pomračenja Meseca koja su se dogodila u Evropi između 1100. i 1300. godine, hroničari su verno dokumentovali 51. U pet od ovih slučajeva, takođe su izvestili da je Mesec bio izuzetno taman.
Upitan šta ga je navelo da poveže zapise monaha o sjaju i boji pomračenog meseca sa vulkanskom tmurom, glavni autor dela, Sebastijen Gije, viši naučni saradnik na Institutu za nauke o životnoj sredini pri UNIGE, rekao je: „Bio sam slušajući album Pink Floida Dark Side of the Moon kada sam shvatio da su se najmračnija pomračenja Meseca dogodila u roku od godinu dana od velikih vulkanskih erupcija. Pošto znamo tačne dane pomračenja, to je otvorilo mogućnost korišćenja posmatranja za sužavanje dole kada su se erupcije morale dogoditi.“
Istraživači su otkrili da su pisari u Japanu podjednako beležili pomračenja Meseca. Jedan od najpoznatijih, Fudživara no Teika, pisao je o mračnom pomračenju bez presedana zabeleženom 2. decembra 1229. godine: „Stari ljudi ga nikada nisu videli kao ovaj put, a lokacija Mesečevog diska nije bila vidljiva, baš kao da je je nestao tokom pomračenja… To je zaista bilo nešto čega se treba bojati.“ Stratosferska prašina iz velikih vulkanskih erupcija nije bila samo odgovorna za nestajanje Meseca. Takođe je hladio letnje temperature ograničavajući sunčevu svetlost koja je dospela do površine Zemlje. To bi zauzvrat moglo dovesti do uništenja poljoprivrednih useva.
„Iz prethodnog rada znamo da snažne tropske erupcije mogu izazvati globalno hlađenje reda veličine od oko 1°C tokom nekoliko godina“, rekao je Markus Štofel, redovni profesor na Institutu za nauke o životnoj sredini pri UNIGE i poslednji autor studije, specijalista za pretvaranje merenja prstenova drveća u klimatske podatke, koji je ko-dizajnirao studiju. „Mogu da dovedu i do anomalija padavina sa sušama na jednom mestu i poplavama na drugom.
Uprkos ovim efektima, ljudi u to vreme nisu mogli da zamisle da loša žetva ili neobična pomračenja Meseca imaju ikakve veze sa vulkanima – same erupcije su bile sve osim jedne nedokumentovane. „Znali smo samo za ove erupcije jer su ostavile tragove u ledu Antarktika i Grenlanda“, rekao je koautor Klajv Openhajmer, profesor na Odseku za geografiju Univerziteta u Kembridžu. „Sastavljanjem informacija iz ledenih jezgara i opisa iz srednjovekovnih tekstova sada možemo napraviti bolje procene kada i gde su se desile neke od najvećih erupcija u ovom periodu.
Da bi maksimalno iskoristio ovu integraciju, Sebastien Guillet je radio sa klimatskim modelarima kako bi izračunao najverovatnije vreme erupcija. „Poznavanje sezone kada su vulkani eruptirali je od suštinskog značaja, jer utiče na širenje vulkanske prašine i hlađenje i druge klimatske anomalije povezane sa ovim erupcijama“, rekao je on.
Osim što pomaže u sužavanju vremena i intenziteta ovih događaja, ono što ove nalaze čini značajnim je da je interval od 1100 do 1300 poznat prema dokazima o ledenoj jezgri kao jedan od vulkanski najaktivnijih perioda u istoriji. Od 15 erupcija razmatranih u novoj studiji, jedna sredinom 13. veka parira čuvenoj erupciji Tambore iz 1815. koja je donela „godinu bez leta“ 1816.
Kolektivni efekat srednjovekovnih erupcija na klimu Zemlje je možda doveo do Malog ledenog doba, kada su se zimski sajmovi leda održavali na zaleđenim rekama Evrope. „Poboljšanje našeg znanja o ovim inače misterioznim erupcijama ključno je za razumevanje da li je i kako prošli vulkanizam uticao ne samo na klimu već i na društvo tokom srednjeg veka“, zaključuje istraživač.
