U vrtovima zamka u parku Muskauer, koji se prostire na obe obale nemačko-poljske rečne granice, staratelji su pokrenuli borbu protiv uticaja klimatskih promena.
Na panju 150 godina starog hrasta, izgrizanog od parazita i oborenog u oluji, nežni novi izdanak predstavlja nadu imanja da se prilagodi porastu temperatura i češćim sušama.
Kao deo projekta „prirodne regeneracije“, baštovani su sadnicu nakalemili na njenu palu prethodnicu u prvom koraku ka zameni izgubljenih stabala u parku koji se nalazi na Uneskovoj listi.
Mladi hrast „imaće koristi od korena starog drveta i biće otporniji na pretnje“, rekla je za AFP baštovanka Jana Krečmer.
Prenoseći svoj DNK na nove mladice, starija stabla „uče“ svoje potomke kako da se prilagode manje gostoljubivim uslovima.
„Priroda pokazuje put, ljudi samo treba da pogledaju“, rekao je Krečmer.
Suša i štetočine su među tihim ubicama koje podstiču klimatske promene, koje slabe biljke i počele su da desetkuju floru parkova sa obe strane reke Nejse.
Tu je prošle godine moralo biti posečeno oko 180 bukva, jasena i hrastova.
„Svake godine od 2018. moramo da sečemo sve više i više drveća“, rekao je Krečmer, zamenik menadžera lokacije, koji je gubitak nebrojenih starih stabala oplakio kao „katastrofu“.
U junu je 15 nemačkih imanja predstavilo svoje planove da zaštite svoje bašte od uticaja klimatskih promena.
U parku Muskauer, čuvari se klade na tradicionalni metod prirodne regeneracije kako bi povećali broj stabala.
Uvoz otpornijih vrsta drveća bila bi opcija, ali ona koja ne bi bila „ni održiva, ni inteligentna“, rekao je menadžer parka Kord Paning.
Pristup prirodnoj regeneraciji, osim toga, obećava uštedu u dve oskudne robe: novcu i vodi.
Prateći ovu metodu, staratelji biraju najbolje mlade primerke da ih posade umesto starog drveća, izbegavajući genetski inženjering ili bilo kakve strane transplantacije.
Vremenom se nadaju da će obnoviti praktično sva stabla u bašti iz 19. veka koja su izgubljena i posečena.
Među štetočinama koje su zahvatile drveće u parku Muskauer su gljivice i potkornjak.
„Obično, dok to shvatite, već je kasno“, rekao je Krečmer.
Duge sušne periode između 2018. i 2020. nisu ništa pomogle situaciji, ostavljajući drveće sve ranjivijim na napade.
Južnije u Nemačkoj, u palati Nimfenburg u Minhenu, širenje gljive fitoftore i invazivnih vrsta imele lišava drveće vode.
„Drveće doživljava suv stres, čak i u godinama kada ima dovoljno padavina“, rekao je Majkl Degl, pejzažni arhitekta palate.
Minhenski park ima sistem „održivog upravljanja drvećem“ od 2018. godine, koji koristi senzore vlage i nove tehnike rezidbe.
Projekat se zasniva na zajedničkim naporima preko desetak baštenskih imanja u Nemačkoj, uključujući park Muskauer, da se razviju efikasni odgovori na klimatske promene.
Ali njihov rad „dostiže svoje granice“, navodi se u junskom izveštaju grupe.
Već sada, 20 do 30 procenata njihovog budžeta se troši na otklanjanje klimatskih šteta — udeo koji se samo povećava.
Prema njihovim proračunima, trebalo bi negde između 200 i 250 miliona evra (220 i 275 miliona dolara) dugoročno da bi se istorijski parkovi zaštitili od porasta temperatura.
Šteta na drveću u parku Muskauer usled zagrevanja klime biće prikazana na danu otvorenih vrata imanja krajem septembra.
Prilika, prema Krečmeru, da pokaže da drveće „nije samo drvo, već živa bića mnogo pametnija od nas“.
