Delfin koji je plivao vodama Amazonskog basena pre 16 miliona godina kandidat je za najvećeg slatkovodnog kita zuba koji je svet ikada video.
Drevna zverka merila je do 3,5 metara (11,5 stopa) u dužinu, mnogo više od ružičastih delfina amazonske reke Amazon od 2,7 metara (9 stopa) koji se danas hrane piranama u staništu.
Iako je mnogo niži od najvećeg delfina u današnjim okeanima – orke – novootkrivena vrsta naglašava drevni biodiverzitet pronađen u istoriji plovnog puta.
Zanimljivo je da novootkrivena Pebanista iacuruna nije najbliža srodstvu sa sadašnjim amazonskim delfinima, ali delfini pronađeni na pola sveta daleko u rekama Gang i Ind u Indiji, Pakistanu, Nepalu i Bangladešu.
„Otkrili smo da njegova veličina nije jedini izuzetan aspekt“, kaže paleontolog Aldo Benites-Palomino sa Univerziteta u Cirihu u Švajcarskoj.
„Sa ovim fosilnim zapisom otkrivenim u Amazonu, očekivali smo da ćemo pronaći bliske rođake živog delfina reke Amazon – ali umesto toga najbliži rođaci Pebanista su južnoazijski rečni delfini (rod Platanista).“
Slatkovodni rečni delfini mnogo liče na morske delfine koji nisu završili pečenje. Oni su obično ružičastiji, sa dužim kljunovima, ali izgledaju prilično slično. Međutim, obe grupe delfina – slatkovodni i morski – potomci su različitih loza kitova.
Pebanista je otkrivena iz jedne lobanje pronađene zakopane u formaciji Pebas, miocenskim fosilnim slojevima koji čuvaju ostatke mnogih drevnih životinja koje su nekada lutale basenom Amazona. Ali ta lobanja je dovoljna da se zaključi mnogo o tome kakva je životinja bila dok je živela.
Iako je nepotpuna, dovoljno je ostataka od karakteristika lobanje da su Benites-Palomino i njegove kolege uspeli da naprave poređenja sa drugim izumrlim i živim životinjama. Kao i vrsta iz roda Platanistid, imala je velike grebene na čelu, strukture povezane sa sposobnošću eholokacije.
„Za rečne delfine, eholokacija ili biosonar je još kritičniji jer su vode u kojima žive izuzetno mutne, što otežava njihov vid“, kaže paleontolog Gabriel Agire-Fernandez sa Univerziteta u Cirihu.
I, kao i drugi rečni delfini, Pebanista ima veoma dugu njušku, ili govornicu. Ova njuška pomaže živim rečnim delfinima da love i hvataju ribu kojom se pretežno hrane, što sugeriše da je Pebanista imao sličnu ishranu.
Što se tiče toga odakle je došao, istraživači misle da su Pebanista počeli kao morski kitovi koji su ušli u sliv Amazona, a zatim ispunjeni sistemom reka i jezera koje danas zovemo Pebas. Otkrivši da je bujna i puna stvari za jelo, novopridošlice su se zauvek uselile, prilagođavajući se i osećajući se kao kod kuće. Nekoliko miliona godina, sve je bilo prilično dobro u zemlji delfina.
Ali pejzaži se menjaju, i to se dogodilo Pebanisti. Kada je sistem Pebas počeo da se menja, evoluirajući u basen Amazona kakav danas poznajemo, stara staništa su nestala da bi ustupila mesto novim. Životinje kojima se delfin hranio nestale su, a na kraju i Pebanista.
Ovo je ostavilo praznu ekološku nišu koju su na kraju naselili i iskoristili rečni delfini koje danas tamo nalazimo. To je prilično tužan kraj za Pebanista, ali ovo otkriće je uzbudljivo za nas, dajući nam nove informacije o prilagodljivosti i ranjivosti vrsta u promenljivom praistorijskom svetu, kao i uvid u promenljive ekosisteme.
Pebas se možda promenio; ali trenutna struktura amazonske mreže hrane može biti sličnija miocenu nego što smo mislili.
„Ovo otkriće potvrđuje ne samo nezavisnu tranziciju kitova u moru i slatku vodu u Južnoj Americi“, pišu istraživači, „već i da je ova raznolikost u ogromnom sistemu mega močvare Pebas mogla imati velike koristi od toplijih klimatskih uslova srednjeg miocena u oblast“.
