Pognutih leđa, teških obrva, koji komuniciraju majmunskim gunđanjem, utisci o neandertalcu kao prostodušnom zveru nekoliko stepenica ispod modernih ljudi na evolucionoj lestvici su postojali od njihovog otkrića sredinom 19. veka.
Uprkos brojnim nalazima koji detaljno opisuju njihove genetske i kulturne sličnosti, naši davno izumrli ‘rođaci’ su i dalje prečesto prognani u svoju sopstvenu vrstu, Homo neanderthalensis.
Ta kategorizacija je potrebna za promenu, prema timu istraživača koji je proveo proteklih dvadeset godina kopajući po slojevima prašine i pijeska u centralnoj portugalskoj pećini Gruta da Oliveira.
„Više od različitih vrsta, govorio bih o različitim ljudskim oblicima“, kaže arheolog Univerziteta u Trentu Dijego Angeluči, vodeći autor nedavne studije koja sumira decenija istraživanja o tome šta je bilo dom porodicama neandertalaca pre više od 71.000 godina.
Anđeluči i njegov tim su detaljno opisali okupaciju Gruta da Oliveire, koja je videla kako neandertalci povremeno dele vreme u pećini sa vukovima, lavovima, mrkim medvedima i risovima pre između 93.000 i 71.000 godina.
Među razbacanim kamenim oruđem i ostacima životinja nalazile su se kosti koje su spaljene na način koji je pružio snažne dokaze o kontrolisanoj upotrebi vatre.
Kuvanje raznih vrsta mesa, uključujući koze, jelene i konje na ognjištu koje se retko pomeralo sa položaja, bilo je jasno da je vatra centralni deo svakodnevnog života neandertalaca u Gruta da Oliveira.
Nije tajna da su grane porodičnog stabla hominina cenile dobar plamen već najmanje 250.000 godina. U značajnom delu tog vremena, ti plamenovi su bili namerno zapaljeni, dobro vođeni i držani u cilju kuvanja, ako ne i da bi se zagrejali i držali predatore podalje.
Ipak, neandertalci su se već odavno odvojili od naše zajedničke loze predaka do trenutka kada su anatomski moderni ljudi postali prepoznatljivo različiti, a neki spekulišu da su krenuli svojim putem pre više od 800.000 godina.
Prvobitno otkriće njihovih ostataka u kamenolomu davne 1864. predstavljalo je zoru nove ere u nauci – prvi nagoveštaj da su nekada postojale druge vrste ljudi.
Na osnovu jasnih razlika u anatomiji, anglo-irski geolog Vilijam King je predložio da pripadaju sopstvenoj vrsti, onoj koja je stajala uspravno kao mi samo sa pogrbljenim, robusnijim izgledom. Pretpostavljalo se da je ovaj davno mrtav rođak koji živi u pećinama intelektualna glupan u poređenju sa modernim ljudima kada se posmatra kroz sočivo antropologije viktorijanske ere.
Kako su se otkrića rasla, a analitički alati poboljšavali, naši utisci o neandertalcu su se postepeno menjali. Nestalo je arhaične pognutosti i životinjskog gunđanja. Danas se čini da su naši ‘primitivni’ rođaci namerno sahranjivali svoje mrtve, pravili nakit, a možda čak i stvarali umetnost.
Dokazi da su pažljivo koristili vatru u svojoj tehnologiji samo dodatno izgrađuju slučaj da je neandertalska kultura bila daleko od jednostavne, i daleko sličnije našoj.
„Postoji opšta saglasnost među arheolozima da su znali da koriste vatru“, kaže Anđeluči.
„Međutim, jedno je koristiti vatru koju izazivaju prirodni procesi, kao što je munja, drugo je praviti je, hraniti je drvetom i koristiti je za kuvanje, grejanje i odbranu.
Još uvek nije jasno kako su mogli da zapale požare, iako Angelucci nagađa da se to možda nije toliko razlikovalo od drugih neolitskih praksi, kao što je metoda kremena i tindera koju je koristio Oci, Ledeni čovek.
Sa genetskom analizom koja potvrđuje da su se neandertalci često ukrštali sa našim sopstvenim precima više puta kroz istoriju, slučaj da su oni odvojena vrsta samo dodatno slabi.
Malo je verovatno da ćemo konačno videti kako klasifikacija Homo neanderthalensis nestaje u skorije vreme. Neuredna, zbunjujuća i koliko god konzervativna bila, taksonomija je i dalje korisna i fundamentalna za naše istorijsko razumevanje biologije.
Ipak, kao više brat nego rođak, čini se da jadni stari neandertalac zaslužuje da sedi pored nas na porodičnom portretu Homo sapiena.
Ovo istraživanje je objavljeno u PLOS ONE.
