Prošle noći ste verovatno spavali sedam do osam sati. Otprilike jedan ili dva od njih su verovatno bili u dubokom snu, posebno ako ste mladi ili fizički aktivni. To je zato što se san menja sa godinama, a vežba utiče na aktivnost mozga. Otprilike tri ili četiri sata biće provedeno u laganom snu.
Preostalo vreme ste verovatno bili u snu sa brzim pokretima očiju (REM). Iako ovo nije jedini put kada vaš mozak potencijalno sanja – mi sanjamo i tokom drugih faza spavanja – to je vreme kada će vaša moždana aktivnost najverovatnije biti opozvana i prijavljena kada ste budni.
To je obično zato što vas probude ili zaista čudne misli ili osećanja ili zato što je poslednji sat sna skoro sav REM san. Kada vas snovi ili alarm probude, verovatno izlazite iz sna i vaš san se često zadržava u prvih nekoliko minuta budnosti. U ovom slučaju se sećate toga.
Ako su to čudni ili zanimljivi snovi, možete reći nekom drugom o njima, što može dodatno kodirati sećanje na snove.
Snovi i noćne more su misteriozne i još uvek učimo o njima. Oni održavaju naš mozak. Oni peru misli iz dnevnih događaja na molekularnom nivou. Oni bi nam čak mogli pomoći da zamislimo šta je moguće tokom naših budnih sati.
Zaista je teško proučavati sanjanje jer ljudi spavaju i ne možemo da posmatramo šta se dešava. Snimanje mozga je pokazalo da su određeni obrasci moždane aktivnosti povezani sa sanjanjem (i sa određenim fazama spavanja u kojima je veća verovatnoća da će se snovi pojaviti). Ali takve studije se na kraju oslanjaju na samoizveštaje o iskustvu iz snova.
Sve u čemu provodimo toliko vremena verovatno služi višestrukim ciljevima.
Na osnovnom fiziološkom nivou (indikovan moždanom aktivnošću, ponašanjem u snu i proučavanjem svesti), svi sisari sanjaju — čak i kljunaš i ehidna verovatno doživljavaju nešto slično snu (pod uslovom da su na pravoj temperaturi). Njihova moždana aktivnost i faze spavanja su u izvesnoj meri u skladu sa ljudskim REM spavanjem.
Manje razvijene vrste nemaju. Neke meduze — koje nemaju mozak — doživljavaju ono što bi se fiziološki moglo okarakterisati kao spavanje (što pokazuje njihovo držanje, tišina, nedostatak reakcije i brzo „buđenje“ kada se to zatraži). Ali oni ne doživljavaju iste fiziološke elemente i elemente ponašanja koji liče na REM san.
Smatra se da se kod ljudi REM spavanje javlja ciklično svakih 90 do 120 minuta tokom noći. Sprečava nas da spavamo previše duboko i da budemo ranjivi na napade. Neki naučnici misle da sanjamo da bismo sprečili da se naš mozak i telo previše ohlade. Naša osnovna telesna temperatura je obično viša dok sanjamo. Obično je lakše probuditi se iz snova ako treba da odgovorimo na spoljašnje znakove ili opasnosti.
Aktivnost mozga u REM spavanju pokreće naš mozak na malo. To je kao periskop u svesnije stanje, posmatranje onoga što se dešava na površini, a zatim vraćanje dole ako je sve u redu.
Neki dokazi sugerišu da su „snovi o groznici“ daleko ređi nego što bismo očekivali. Mi zapravo doživljavamo mnogo manje REM spavanja kada imamo groznicu – iako snovi koje imamo obično imaju tamniji ton i neobičniji.
Provodimo manje vremena u REM snu kada imamo groznicu jer smo daleko manje sposobni da regulišemo svoju telesnu temperaturu u ovoj fazi sna. Da bi nas zaštitio, naš mozak pokušava da reguliše našu temperaturu „preskačući“ ovu fazu sna. Iz istog razloga imamo tendenciju da sanjamo manje snova kada je toplo vreme.
REM spavanje je važno da bi se osiguralo da naš mozak radi kako treba, kao što pokazuju studije koje koriste elektroencefalografiju, koja meri moždanu aktivnost.
Na isti način dubok san pomaže telu da povrati svoj fizički kapacitet, san iz snova „ispira“ naša nervna kola. Na molekularnom nivou, hemikalije koje podupiru naše razmišljanje su izobličene dnevnom kognitivnom aktivnošću. Dubok san je kada se te hemikalije vrate u svoj neiskorišćeni oblik. Mozak se „ispere“ cerebrospinalnom tečnošću, koju kontroliše glimfatički sistem.
Na sledećem nivou, san iz snova „sređuje“ naša nedavna sećanja i osećanja. Tokom REM spavanja, naš mozak konsoliduje proceduralna sećanja (o tome kako obavljati zadatke) i emocije. Ne-REM spavanje, gde obično očekujemo manje snova, važno je za konsolidaciju epizodnih sećanja (događaja iz vašeg života).
Kako naš noćni san napreduje, proizvodimo više kortizola — hormona stresa. Smatra se da količina prisutnog kortizola može uticati na vrstu uspomena koje konsolidujemo i potencijalno na vrste snova koje imamo. To znači da snovi koje imamo kasnije tokom noći mogu biti fragmentiraniji ili bizarniji.
Obe vrste sna pomažu u konsolidaciji korisne moždane aktivnosti tokom dana. Mozak takođe odbacuje manje važne informacije.
Ovo arhiviranje i odbacivanje dnevnih aktivnosti se dešava dok spavamo. Zato često sanjamo o stvarima koje se dešavaju tokom dana.
Ponekad kada preuređujemo misli i osećanja da odu u „kantu za smeće“ tokom spavanja, naš nivo svesti nam omogućava da doživimo svesnost. Nasumične misli i osećanja na kraju se pomešaju na čudne i divne načine. Naša svest o ovom procesu može objasniti bizarnu prirodu nekih naših snova. Naša dnevna iskustva takođe mogu podstaći noćne more ili snove pune anksioznosti nakon traumatičnog događaja.
Čini se da neki snovi predviđaju budućnost ili nose moćnu simboliku. U mnogim društvima se veruje da su snovi prozor u alternativnu stvarnost gde možemo da zamislimo šta je moguće.
Naše naučno razumevanje termoregulacionih, molekularnih i osnovnih neuralnih aspekata sna u snu je dobro. Ali psihološki i duhovni aspekti sanjanja ostaju uglavnom skriveni.
Možda je naš mozak ožičen da pokuša da shvati stvari. Ljudska društva su oduvek tumačila nasumično – ptice koje se kreću, listovi čaja i planete – i tražila smisao. Skoro svako ljudsko društvo smatra snove više od pukog slučajnog neuralnog aktiviranja.
A istorija nauke nam govori da se neke stvari koje se nekada smatrale magijom kasnije mogu razumeti i iskoristiti – na bolje ili na gore.
