Osnovna ideja pretvaranja asteroida u rotirajuće svemirsko stanište postoji već neko vreme. Uprkos tome, uvek je izgledalo relativno daleko u pogledu tehnologija, tako da koncept nije dobijao mnogo pažnje tokom godina.
Ali, ako ste u penziji i imate osnovni interes za istraživanje svemirskih staništa, razvoj detaljnog plana za pretvaranje asteroida u asteroid izgleda kao odlična upotreba vremena.
A to je upravo ono što je nedavno uradio David V. Jensen, penzionisani tehnički saradnik u Rockvell Collinsu. Objavio je rad na 65 stranica koji opisuje lako razumljiv, relativno jeftin i izvodljiv plan za pretvaranje asteroida u svemirsko stanište.
Potpuno uranjanje u detalje izveštaja bilo bi daleko van okvira ovog članka, ali možemo da pogodimo najvažnije. Dr Džensen deli diskusiju u tri glavne kategorije – izbor asteroida, izbor stila staništa i strategija misije da se tamo stigne (tj. koje robote koristiti). Hajde da se pozabavimo svakim od njih redom.
Izbor asteroida se fokusirao na to koji bi asteroid bio najbolji kandidat za transformaciju u rotirajuće svemirsko stanište. Razmatranja za ovaj deo uključuju od čega je napravljen asteroid, njegovu blizinu Zemlji (i „delta-V“, tj. koliko energije je potrebno da se dosegne) i njegovu ukupnu veličinu.
Nakon relativno dubokog procesa selekcije, dr Jensen se odlučio za jednog posebno dobrog kandidata – Atira. Ovaj asteroid S-tipa ima čitavu klasu asteroida nazvanu po njemu. Atira dolazi u prečniku od oko 4,8 km i čak ima svoj mesec – asteroid prečnika 1 km koji kruži oko njega.
To nije bio najbliži potencijalni asteroid, sa svojim najbližim približavanjem na oko 80 puta većoj udaljenosti od Meseca. Ipak, njegova orbita je stabilna u „zoni Zlatokose“ našeg Sunčevog sistema, što bi pomoglo stabilizaciji unutrašnje temperature staništa u koje bi se na kraju pretvorilo.
Dakle, u koju vrstu staništa treba da se pretvori? Dr Džensen je posmatrao četiri uobičajena tipa – „bučicu“, sferu, cilindar i torus. Jedno od najkritičnijih razmatranja je gravitacija – ili „veštačka gravitacija“ – uzrokovana centripetalnom silom. Dr Džensen pominje štetne efekte dugog života u situacijama niske gravitacije, što zahteva korišćenje neke veštačke zamene za to.
Ali da bi dobila centripetalnu silu, stanica mora da se rotira. Atira već ima malu rotaciju, ali deo stvaranja svemirskog staništa bi uključivao okretanje samog asteroida do razumne brzine rotacije koja bi mogla tačno da oponaša gravitaciju koju bi osoba osećala na Zemlji.
Dr Džensen takođe prolazi kroz brojna druga razmatranja za izbor specifičnog tipa stanice, uključujući sile koje bi ona stvorila na materijal od kojeg je napravljena (on predlaže korišćenje anhidrovanog stakla kao potencijalnog strukturnog elementa), koliko materijala treba da se na spoljašnjem omotaču zaštite od radijacije i mikrometeorita i koliko bi životnog prostora bilo sadržano unutra.
Za ovo poslednje razmatranje, on predlaže dodavanje više spratova strukturi, dramatično povećavajući ukupni životni prostor u čitavom staništu.
Na kraju se opredelio za torus kao idealan tip staništa, a zatim se upustio u proračune o ukupnoj masi stanice, kako da podupre unutrašnji zid masivnim stubovima i kako da dodeli prostor. Sve je važno, ali kako bismo tačno napravili tako masivnog behemota?
Roboti koji se samorepliciraju su odgovor dr Džensena. Treći odeljak izveštaja opisuje plan za korišćenje robota pauka i bazne stanice koja se može replicirati. On naglašava važnost slanja samo najnaprednijih tehničkih komponenti sa Zemlje i korišćenja materijala na samom asteroidu za izgradnju svega ostalog, od brusilica za kamenje do solarnih panela.
Teoretski, to izgleda koherentno i ima smisla, ali kada pogledate tvrdnje, to izgleda skoro van ovog sveta.
Prvo, pogledajmo ukupnu težinu – dr Džensen predlaže da biste mogli da pošaljete kapsulu „semena“ koja sadrži četiri robota pauka, baznu stanicu i dovoljno napredne elektronike da se napravi još 3000 robota pauka za samo oko 8,6 metričkih tona – to je dobro manji od kapaciteta čak i modernog Falcon Heavi-ja. Kada stigne do asteroida, neće mu trebati nikakav dalji unos sa Zemlje – barem u teoriji.
Zatim, hajde da dođemo do još impresivnijih brojeva – cene i vremena. Sa kalkulacijama koje su, doduše, „pozadi u koverti“, dr Džensen procenjuje da bi program koštao samo 4,1 milijardu dolara. To je daleko manje od 93 milijarde dolara koje NASA planira da potroši na program Apolo. A rezultat bi bio svemirsko stanište koje pruža milijardu kvadratnih metara zemljišta koje ranije nije postojalo. To je ukupna cena od 4,10 dolara po kvadratnom metru za izgradnju zemljišta – u svemiru.
Možda je još impresivniji vremenski okvir – dr Džensen procenjuje da bi ceo projekat izgradnje mogao da bude završen za samo 12 godina. Ipak, biće potrebno više vremena da se stanište napuni vazduhom i vodom i počne da reguliše njegovu temperaturu. Ipak, to je relativno kratak rok za ovako ambiciozan projekat.
Ovi troškovi i vremenski okviri su takođe u granicama ličnog bogatstva milijardera koji su već pokazali interesovanje za istraživanje svemira – evo vas, Džefa i Elona.
Ako su ideje dr Džensena čak i delimično izvodljive, a na površini, svakako izgleda da jesu, uz malo više tehničkog razvoja, možda bi sledeće veliko svemirsko takmičenje milijardera bilo da vidi ko bi mogao da izgradi prvo svetsko svemirsko stanište sa veštačkom gravitacijom. To bi bio priličan prizor.
