Istraživač je pozvao naučnike koji se bave životnom sredinom da daju veći fokus na pitanja održivosti životne sredine koja su povezana sa prirodnim tekstilnim vlaknima koja se koriste u modi, naglašavajući ključne oblasti kojima se treba baviti.
Prirodna vlakna, kao što su pamuk i vuna, dobijaju se direktno od životinje ili biljke. Uprkos opštem osećaju da su ekološki prihvatljivija od sintetičkih vlakana zbog svog prirodnog porekla, studije su otkrile da su izuzetno rasprostranjene i predstavljaju više od 70% svih vlakana koja se nalaze u životnoj sredini. Ovo naglašava, s jedne strane, da prirodna vlakna mogu biti manje biorazgradiva nego što se očekivalo, a sa druge strane da mogu značajno uticati na zdravlje ekosistema.
U članku objavljenom u časopisu Nauka o životnoj sredini i tehnologija, akademici, uključujući dr. Mattea Gallidabino, predavača forenzičke hemije, King’s Forensics, pozivaju na promene u načinu na koji se sprovode istraživanja zagađenja vlaknima i tekstilom.
Dr Mateo Galidabino je rekao: „Uprkos činjenici da su se sintetička vlakna u velikoj meri razvila poslednjih godina i da do danas predstavljaju otprilike dve trećine svih vlakana koja se koriste u tekstilnom sektoru, prirodna vlakna su još uvek u izobilju u uzorcima životne sredine gde obično predstavljaju većina vlakana se oporavila.“
„Problem je u tome što još uvek znamo vrlo malo o njihovom uticaju na životnu sredinu, uključujući i njihovu toksičnost. Ovo pokazuje jasnu neusklađenost između trenutnog istraživanja mikrovlakana i zagađenja tekstila, koje se uglavnom fokusira na plastične materijale, i stvarne rasprostranjenosti problema.
„Kako možemo biti sigurni da nivoi prirodnih vlakana u životnoj sredini nisu toliko štetni kao, ili štetniji od nivoa sintetičkih vlakana? Jednostavno: ne možemo, barem za sada.“
Autori kritikuju „pola ispričanu priču“ o uticaju prirodnih vlakana na životnu sredinu izgrađenu na nekvalifikovanim pretpostavkama da su ona sama po sebi održivija. Dok su prirodni polimeri biorazgradiviji od sintetičkih polimera, modifikacije prirodnih vlakana za tekstilne aplikacije mogu promeniti njihovu hemijsku strukturu. Ovo može rezultirati sporijom stopom biorazgradnje ili dovesti do rizika od prodiranja hemikalija u životnu sredinu. Zbog toga traže da se potencijalni rizici povezani sa postojanošću, toksičnošću i hemijskim opterećenjem prirodnih vlakana istraže u velikom obimu.
Autori su takođe istakli da će procena održivosti prirodnih vlakana zahtevati interdisciplinarnu saradnju akademika, kao i integraciju ekspertize van nauke o životnoj sredini. Važno je da ovo interdisciplinarno istraživanje obuhvata oblast forenzičke nauke i stručnjaka za forenzička vlakna, koji su optimizovali metode za sveobuhvatnu karakterizaciju pojedinačnih mikrovlakana u složenim situacijama.
Naučna zajednica će takođe morati da poradi na standardizaciji terminologije. Iako postoje kategorije za različite vrste vlakana – naime, prirodna, sintetička i regenerisana vlakna – ove definicije nisu konzistentne u istraživačkoj literaturi. Autori tvrde da naučnici u oblasti životne sredine moraju dosledno da koriste definicije industrijskih standarda kako bi razmenu znanja učinili lakšom i transparentnijom.
„Devet godina otkako je u pismu istom časopisu postavljeno pitanje da li prirodna vlakna predstavljaju kariku koja nedostaje u našem razumevanju zagađenja tekstilnim vlaknima, mi tvrdimo da ona i dalje predstavljaju nit koja nedostaje u debatama o održivoj modi – nit koja zahteva usklađene interdisciplinarne pristupe istraživanja. Isključivanje prirodnih vlakana u istraživanju zagađenja vlaknima rizikuje promovisanje dezinformisanih politika i poruka o održivosti. Molimo naučnu zajednicu da nastavi da razvija i diverzifikuje istraživanje prirodnih vlakana,“ rekao je dr Tom Stenton, predavač geografije na Univerzitetu Lafboro (prvi autor).
Pismo su kreirali naučnici koji su doprineli projektu IMPACT+ — velikom zajedničkom projektu koji nastoji da ispita kako se mere uticaji modne industrije na životnu sredinu.
