Po bilo kojoj meri, planine Anda su veoma, veoma velike. Prostiru se oko 8.900 kilometara kroz Južnu Ameriku, dostižu do 7 kilometara u visinu i prostiru se do 700 kilometara u širinu.
Ali kako je opseg porastao do ove gigantske razmere? Tektonika ploča – kretanje velikih ploča Zemljine kore širom planete – može stvoriti planinske grebene jer se sporiji delovi podižu regionima koji se brže kreću.
Iako je koncept jednostavan u teoriji, praćenje brzine tektonskih kretanja u vremenskim okvirima kraćim od 10 do 15 miliona godina u trajanju je teško za geologe.
Istraživači sa Univerziteta u Kopenhagenu koristili su nedavno razvijenu metodu da bi dobili detaljniji pogled na kretanje južnoameričke ploče koja je formirala Ande. Oni su identifikovali usporavanje od 13 procenata u delovima ploče pre oko 10 do 14 miliona godina, i usporavanje od 20 procenata pre 5 do 9 miliona godina – dovoljno da objasne neke od karakteristika koje vidimo danas.
„U periodima do dva usporavanja, ploča odmah na zapadu, ploča Naska, zaorala se u planine i sabijala ih, uzrokujući da su porasle“, kaže geolog Valentina Espinoza sa Univerziteta u Kopenhagenu u Danskoj.
„Ovaj rezultat bi mogao da ukaže na to da je deo prethodnog opsega delovao kao kočnica i na Nazci i na južnoameričkoj ploči. Kako su ploče usporavale svoju brzinu, planine su umesto toga postajale sve šire.“
Tehnika korišćena u studiji počinje sa apsolutnim kretanjem ploča (APM), kretanjem ploča u smislu fiksnih tačaka na Zemlji. APM se uglavnom određuje kroz proučavanje vulkanske aktivnosti u kori, gde tragovi magme govore geolozima kako su se ploče pomerile.
Zatim postoji relativno kretanje ploča (RPM), pomeranje ploča jedna u odnosu na drugu. Ovo se izračunava korišćenjem šireg spektra naznaka, uključujući podatke o magnetizaciji ugrađene u dno okeana koji označavaju kretanje stena, i nudi podatke veće rezolucije (manje vremenske skale) nego APM.
Da bi odredili brzinu kretanja u južnoameričkoj ploči, geolozi su koristili podatke RPM visoke rezolucije da bi procenili APM pomoću neke detaljne matematike. Potvrđujući predviđene podatke geološkim podacima u koje smo sigurni, metoda omogućava stručnjacima da saznaju mnogo više o interakcijama između tektonskih ploča.
„Ova metoda se može koristiti za sve ploče, sve dok su dostupni podaci visoke rezolucije“, kaže geolog Giampiero Iaffaldano, sa Univerziteta u Kopenhagenu.
„Nadam se da će se takve metode koristiti za preciziranje istorijskih modela tektonskih ploča i na taj način poboljšati šanse za rekonstrukciju geoloških fenomena koji nam ostaju nejasni.
Tim je takođe razmatrao pitanje zašto su se uopšte desila ova dva značajna usporavanja. Iako je za nas nekoliko miliona godina dugo, to je virtuelni treptaj u geološkim vremenskim skalama.
Jedna od mogućnosti je da se konvekcijske struje u plaštu menjaju, pomerajući različite gustine materijala unaokolo. Takođe je moguće da je odgovoran fenomen koji se zove delaminacija, gde značajni delovi ploče tonu niže u plašt. Oba događaja bi imala efekte koji su uticali na brzinu kretanja ploče.
Biće potrebna dalja istraživanja i više podataka da bismo bili sigurni, a novi metod analize će pomoći u tome. Čak i kada je na jedno pitanje (možda) odgovoreno, ima još mnogo toga da se uradi.
„Ako je ovo objašnjenje ispravno, ono nam mnogo govori o tome kako je nastao ovaj ogromni planinski venac“, kaže Espinoza.
„Ali još uvek ima mnogo toga što ne znamo. Zašto je postao tako velik? Kojom brzinom se formirao? Kako se planinski venac održava? I da li će se na kraju urušiti?“
Istraživanje je objavljeno u časopisu Earth and Planetari Science Letters.
