Nova studija koju su vodili naučnici iz Američkog prirodnjačkog muzeja, Bruklinskog koledža i Katalonskog instituta za paleontologiju Mikel Krusafont rekonstruisala je dobro očuvanu, ali oštećenu lobanju velikog majmuna koji je živeo pre oko 12 miliona godina. Vrsta, Pierolapithecus catalaunicus, može biti ključna za razumevanje evolucije velikih majmuna i čoveka. Istraživači opisuju svoje nalaze u časopisu Zborniku radova Nacionalne akademije nauka.
Pierolapithecus catalaunicus, vrsta iz severoistočne Španije prvi put opisana 2004. godine, bila je jedna od raznolike grupe sada izumrlih vrsta majmuna koje su živele u Evropi pre oko 15 do 7 miliona godina. Vrsta je ključna za razumevanje mozaične prirode evolucije hominida (velikih majmuna i ljudi), jer je poznata na osnovu lobanje i delimičnog skeleta iste individue – što je retkost u fosilnim zapisima.
„Karakteristike lobanje i zuba su izuzetno važne u rešavanju evolucionih odnosa fosilnih vrsta, a kada pronađemo ovaj materijal u vezi sa kostima ostatka skeleta, to nam daje priliku da ne samo precizno postavimo vrstu na porodično stablo hominida, ali i da saznaju više o biologiji životinje u smislu, na primer, kako se kretala po svom okruženju“, rekla je glavna autorka Kelsei Pugh, istraživačka saradnica u Muzejskom odeljenju za antropologiju i predavač na Brooklin College.
Prethodni radovi na Pierolapithecusu sugerišu da je uspravni plan tela prethodio adaptacijama koje su omogućavale hominidima da vise sa grana drveća i da se kreću među njima. Međutim, i dalje postoji debata o evolucionom mestu vrste, delimično zbog oštećenja lobanje.
„Jedno od upornih pitanja u proučavanju evolucije majmuna i čoveka je da su fosilni zapisi fragmentarni, a mnogi primerci su nepotpuno očuvani i iskrivljeni“, rekla je koautorka Ešli Hamond, pomoćnik kustosa i predsedavajući Muzejskog odeljenja za antropologiju. „Ovo otežava postizanje konsenzusa o evolucionim odnosima ključnih fosilnih majmuna koji su od suštinskog značaja za razumevanje majmuna i ljudske evolucije.“
U nastojanju da razjasni ova pitanja, istraživači su koristili CT skeniranje da virtuelno rekonstruišu lobanju Pierolapithecusa, uporede ga sa drugim vrstama primata i modeliraju evoluciju ključnih karakteristika strukture lica majmuna. Otkrili su da Pierolapithecus deli sličnosti u ukupnom obliku i veličini lica sa fosilizovanim i živim velikim majmunima, ali takođe ima različite crte lica koje se ne nalaze kod drugih majmuna srednjeg miocena. Rezultati su u skladu sa idejom da ova vrsta predstavlja jednog od najranijih članova porodice velikih majmuna i ljudi.
„Zanimljiv rezultat evolucionog modeliranja u studiji je da je lobanja Pierolapithecusa bliža po obliku i veličini pretku od kojeg su evoluirali živi veliki majmuni i ljudi. S druge strane, giboni i sijamanzi („manji majmuni“ ) izgleda da su sekundarno izvedeni u odnosu na smanjenje veličine“, rekao je koautor Serhio Almecija, viši naučnik u Muzejskom odeljenju za antropologiju.