Nova studija dovodi u pitanje koherentnost cirkulacije u severnom Atlantskom okeanu, jer istraživači pokazuju da Golfska struja postoji, ali varijacije uz obalu Floride ne moraju nužno stići do Norveške.
Prava Golfska struja teče od Floride i severno od obale Severne Amerike. Okrećući se na istok, voda prelazi Atlantik kao Severnoatlantska struja i nastavlja se u Norveško more kao Norveška struja.
Tradicionalno se ovo smatralo delom neprekidne petlje, sa vodom koja teče ka severu kroz Atlantski okean i u Nordijska mora, tone i vraća se na jug kao duboka okeanska struja – ukupno, meridijalna preokretna cirkulacija.
Slabiji transport u Golfskoj struji kod Floride protumačen je kao znak da klimatske promene slabe celokupnu cirkulaciju u severnom Atlantiku. Novim podacima naučnici dovode u pitanje povezanost različitih grana cirkulacije.
„Ne možete meriti struju u jednoj tački i očekivati da podaci predstavljaju cirkulaciju celog severnog Atlantika“, kaže Helene Asbjornsen, okeanograf sa Geofizičkog instituta Univerziteta u Bergenu i Bjerknes centra.
Zajedno sa kolegama iz Bergena, Oksforda i Sautemptona, Asbjornsen je uporedio trenutne podatke iz različitih regiona severnog Atlantskog okeana tokom poslednjih decenija. U studiji koja je nedavno objavljena u časopisu Nauka o okeanu, oni pokazuju da je veza između varijacija u stvarnoj Golfskoj struji i vode koja stiže do Norveške i nordijskih mora mala u vremenskim razmacima od godina ili decenija.
Dok je struja izvan Severne Amerike oslabila u deceniji nakon 2005. godine, dotok u Norveško more se povećao.
Površinski tok u severnom Atlantiku sastoji se od tri velika kruga.
Daleko južno, u suptropskom krugu, voda prati Golfsku struju ka severu u uskom, koncentrisanom pojasu. Severno od ovoga leži subpolarni krug. Poslednji krug se nalazi unutar nordijskih mora i uključuje Norvešku struju, koja prati norvešku obalu prema Barencovom moru i Svalbardu.
Voda teče ka severu, ali se takođe isključuje da bi kružila u krugovima. Da li će se promene na jugu proširiti na Evropu i Norvešku, zavisi od količine vode koja se nastavlja do sledećeg kruga.
Ograničene veze na daljinu
U novoj studiji, istraživači su uporedili trenutna merenja sa različitih pozicija u tri kruga tokom poslednjih decenija. Iz okeana izvan Stada u zapadnoj Norveškoj jačina struje se redovno registruje od 1995. godine, dok su podaci za Golfsku struju izvan Floride dostupni do 1982. godine.
Poređenja pokazuju da se varijacije u jačini struje u svakom krugu retko šire na sledeći. Smanjenja registrovana u Golfskoj struji izvan Severne Amerike ne vide se usred Atlantika ili u Norveškom moru.
„Atmosfera je važna“, kaže Helene Asbjornsen.
Položaj i snaga Azorskog sistema visokog pritiska i sistema niskog pritiska dalje na severu variraju. Kako pritisak usmerava vetar, promene u visokim ili niskim vrednostima mogu da objasne kako se kružni tok može ojačati, a da se više vode ne prenosi u sledeći krug.
Nedostatak kontinuiteta ne znači da su struje u severnom Atlantiku isključene.
U prethodnoj studiji Helene Asbjørnsen je otkrila da je dve trećine vode izvan norveške obale došlo iz prave Golfske struje izvan Floride.
Klimatski modeli se koriste za simulaciju okeanskih struja kroz duže vremenske periode od zapisa posmatranja. Tokom mnogo decenija takve simulacije sugerišu da se severni Atlantik ponaša više kao koherentan sistem.
Helene Asbjørnsen naglašava da se novi rezultati tiču varijacija okeanskih struja na vremenskim skalama pokrivenim dostupnim mjerenjima.
„Teško je videti znakove dugoročnih promena u zapažanjima sa serijama podataka koje su kratke i kojima dominiraju velike regionalne varijacije iz godine u godinu i deceniju u deceniju“, kaže ona.
Klimatski modeli se takođe slažu da će klimatske promene oslabiti severno potonuće, koje, kao i vetrovi, doprinose cirkulaciji u Atlantskom okeanu.
