Duboko u sebi, svi samo žele da budu shvaćeni. I bez obzira na to kojim jezikom govorimo, ili da li smo slepi ili slabovidi, nova istraživanja nagoveštavaju zajednički, univerzalni neverbalni komunikacioni sistem koji oživljava kada gestikuliramo bez razgovora.
Studiju na deci uzrasta od 3 do 12 godina vodila je Šejda Ozčališkan, psihološki naučnik sa Državnog univerziteta Džordžija u Atlanti i govornik turskog jezika koji proučava razvoj jezika kod različitih tipova učenika i različitih govornika jezika.
Proučavajući gestove kod odraslih i dece, Ozcališkanovo istraživanje pokušava da razume kako jezik utiče na način na koji ljudi misle, način na koji konstruišu i izražavaju ideje, što se može videti u gestovima kada ne govore naglas i kada govore.
Gestovi su samo jedna vrsta neverbalne komunikacije: signali bez reči koji takođe uključuju govor tela, držanje, kontakt očima i izraze lica, koji mogu ukazivati na to kako se neko oseća.
Gestovi bi, međutim, možda mogli da otkriju uvid u to kako deca formulišu i izražavaju ideje – svoje kognitivne sposobnosti – kako se razvijaju, tako Ozčališkan misli.
U ovoj najnovijoj studiji, 100 dece je zamoljeno da prvo opišu radnju rečima i pokretima ruku, a zatim da opišu istu radnju bez govora koristeći samo ruke (ono što je poznato kao tihi gest).
Polovini dece je maternji jezik engleski, a ostalih 50 dece govorilo je turski kao maternji jezik. Engleski i turski su dobro poređenje jer se razlikuju po tome kako govornici svakog jezika opisuju događaje.
„Ako govorite turski, ako želite da opišete nekoga ko trči u kuću, morate to da podelite na komade. Kažete, ‘on trči i onda ulazi u kuću’“, objašnjava Ozčališkan.
„Ali ako je na engleskom, oni će samo reći ‘utrčao je u kuću’, sve u jednoj zbijenoj rečenici.
„Želeli smo da saznamo da li gest prati ili ne prati ove [jezičke] razlike i koliko rano deca uče ove obrasce“, dodaje ona.
Kada su deca govorila i gestikulirala u isto vreme, njihovi gestovi su pratili konvencije njihovog maternjeg jezika: deca koja govore turski naređivala su svoje gestove isto kao i rečenicu, a deca koja govore engleski su uglađivala svoje u jedan pokret.
Ima smisla da bi redosled njihovih gestova odražavao redosled njihovih reči; deca su glumila scene dok su ih pripovedala.
Ovi jezički specifični obrasci su se pojavili kod dece od 3 do 4 godine, što sugeriše da jezik može uticati na neverbalno predstavljanje događaja u ranom uzrastu.
Međutim, pri opisivanju istih scena bez govora, sekvence dečjih gestova rukama bile su izuzetno slične. Naizgled su isparile jezičke razlike u gestovima.
Ozcalıskan i kolege su takođe otkrili slično u ranijem radu sa odraslima: slepi govornici engleskog i turskog jezika organizovali su svoje gestove na isti način kao i oni koji vide kada su se uzdržavali od govora.
Prethodne studije na deci koja govore nemački i engleski takođe su otkrila da tihi gestovi ne prate nužno strukturu maternjeg jezika neke osobe, ali te studije nisu direktno upoređivale govornike različitih jezika kao što je to uradila ova nova.
Ozcalıskan i kolege sugerišu da njihovi nalazi, iako probni, nagoveštavaju mogućnost da svi delimo neki rudimentarni neverbalni komunikacioni sistem koji se poništava ili menja kada počnemo da učimo jezik.
Naravno, ovo istraživanje je uključivalo istraživače koji su tumačili apstraktne gestove nekoliko stotina mališana, predtinejdžera i odraslih – jedva dovoljno podataka da podrže tako veliku tvrdnju, ali svakako intrigantna ideja za istraživanje.
