Od uticaja na to kako naše telo skladišti masti do načina na koji naš mozak reguliše apetit, stotine gena, zajedno sa faktorima životne sredine, zajedno određuju našu težinu i veličinu tela.
Sada, istraživači dodaju nekoliko gena, za koje se čini da utiču na rizik od gojaznosti kod određenih polova i uzrasta, na tu listu. Studija, objavljena 2. avgusta u časopisu Cell Genomics, može baciti svetlo na nove biološke puteve koji leže u osnovi gojaznosti i naglasiti kako pol i godine doprinose zdravlju i bolesti.
„Postoji milion i jedan razlog zašto bi trebalo da razmišljamo o polu, uzrastu i drugim specifičnim mehanizmima, a ne samo da sve skupimo zajedno i pretpostavimo da mehanizam bolesti funkcioniše na isti način za sve“, kaže stariji autor Džon Peri, genetičar i profesor na Vellcome-MRC Institutu za nauku o metabolizmu, Univerzitet u Kembridžu, UK. „Ne očekujemo da ljudi imaju potpuno drugačiju biologiju, ali možete zamisliti da stvari poput hormona i fiziologije mogu doprineti specifičnim rizicima.“
Da bi razjasnio ulogu seksa u riziku od gojaznosti, istraživački tim je sekvencirao egzom — deo genoma koji kodira proteine — 414.032 odrasle osobe iz studije UK Biobank. Oni su posmatrali varijante, ili mutacije, unutar gena povezanih sa indeksom telesne mase (BMI) kod muškaraca i žena, respektivno. Na osnovu visine i težine, BMI je procenjeno merenje gojaznosti. Pretraga je otkrila pet gena koji utiču na BMI kod žena i dva kod muškaraca.
Među njima, pogrešne varijante tri gena — DIDO1, PTPRG i SLC12A5 — povezane su sa višim BMI kod žena, do skoro 8 kg/m² više, dok nemaju efekta na muškarce. Preko 80% žena sa varijantama DIDO1 i SLC12A5 imalo je gojaznost, prema njihovom BMI. Pojedinci koji su nosili DIDO1 varijante imali su jaču povezanost sa višim nivoima testosterona i povećanim odnosom struka i kukova, oba indikatora rizika za komplikacije povezane sa gojaznošću kao što su dijabetes i bolesti srca.
Drugi sa varijantama SLC12A5 imali su veće šanse da imaju dijabetes tipa 2 u poređenju sa onima koji nisu nosioci. Ovi nalazi naglašavaju ranije neistražene gene koji su umešani u razvoj gojaznosti kod žena, ali ne i kod muškaraca.
Peri i njegov kolega su zatim ponovili svoj metod tražeći faktore specifične za uzrast tražeći varijante gena povezane sa veličinom tela iz detinjstva na osnovu sećanja učesnika.
Identifikovali su dva gena, OBSCN i MADD, koji ranije nisu bili povezani sa veličinom tela i masti u detinjstvu. Dok su nosioci OBSCN varijanti imali veće šanse da imaju veću težinu u detinjstvu, nosioci MADD varijante su bili povezani sa manjim veličinama tela. Pored toga, genetske varijante koje deluju na MADD nisu imale veze sa rizikom od gojaznosti odraslih, naglašavajući efekte specifične za uzrast na veličinu tela.
„Ono što je prilično iznenađujuće je da ako pogledate funkciju nekih od ovih gena koje smo identifikovali, nekoliko je očigledno uključeno u odgovor na oštećenje DNK i ćelijsku smrt“, kaže Peri.
Gojaznost je poremećaj povezan sa mozgom, dok biološki faktori i faktori životne sredine utiču na apetit. „Trenutno ne postoji dobro shvaćena biološka paradigma o tome kako bi odgovor na oštećenje DNK uticao na veličinu tela. Ovi nalazi su nam dali putokaz koji sugeriše da varijacije u ovom važnom biološkom procesu mogu igrati ulogu u etiologiji gojaznosti.“
Zatim, istraživački tim se nada da će ponoviti studiju u većoj i raznovrsnijoj populaciji. Takođe planiraju da proučavaju gene kod životinja kako bi zavirili u njihovu funkciju i odnos sa gojaznošću.
„Mi smo u najranijim fazama identifikacije zanimljive biologije“, kaže Peri. „Nadamo se da studija može otkriti nove biološke puteve koji bi jednog dana mogli utrti put ka novom otkriću lijekova za gojaznost.“
