Kako naš mozak razlikuje hitne i manje hitne ciljeve? Istraživači sa Univerziteta u Ženevi (UNIGE) i Medicinskog fakulteta Ikan u Njujorku istražili su kako naš mozak pamti i prilagođava ciljeve koje sebi postavljamo na dnevnoj bazi.
Njihova studija otkriva razlike u načinu na koji obrađujemo neposredne i udaljene ciljeve, kako na nivou ponašanja, tako i na nivou mozga. Ova otkrića, objavljena u časopisu Nature Communications, mogu imati značajne implikacije za razumevanje psihijatrijskih poremećaja, posebno depresije, koja može ometati formulisanje jasnih ciljeva.
Tokom celog dana postavljali smo sebi ciljeve koje treba da ostvarimo: pokupiti decu iz škole za sat vremena, pripremiti večeru za tri sata, zakazati kod lekara za pet dana ili pokositi travnjak za nedelju dana. Ovi ciljevi, hitni i manje hitni, stalno se redefinišu u skladu sa događajima koji se dešavaju tokom dana.
Istraživači sa UNIGE i Medicinskog fakulteta Icahn u bolnici Mont Sinai u Njujorku proučavali su kako mozak pamti i ažurira ciljeve koje treba postići. Tačnije, kako mozak rešava koji ciljevi zahtevaju hitnu pažnju, a koji ne.
Njihova studija se fokusirala na određeni region mozga, hipokampus, zbog njegove utvrđene uloge u epizodnom pamćenju. Ovo je odgovorno za kodiranje, konsolidovanje i pronalaženje ličnih informacija, integrišući njihov emocionalni, prostorni i vremenski kontekst.
Neuronaučnici su zamolili 31 osobu da se projektuje u zamišljenu četvorogodišnju svemirsku misiju na Mars, zahtevajući od njih da ostvare niz ciljeva ključnih za njihov opstanak (briga o svom svemirskom šlemu, vežbanje, jedenje određene hrane, itd.). Ciljevi misije su se razlikovali u zavisnosti od toga kada su morali da se postignu, sa različitim zadacima za svaku od četiri godine putovanja.
Kako su učesnici napredovali kroz misiju, predstavljeni su im isti ciljevi. Od njih je zatim zatraženo da navedu da li su to prošli, sadašnji ili budući ciljevi.
Kako su učesnici napredovali u vremenu, relevantnost ovih ciljeva se menjala: ciljevi koji su prvobitno planirani za budućnost postali su sadašnje potrebe, dok su sadašnje potrebe postale prošli ciljevi.
Na ovaj način, učesnici su morali da upravljaju nekoliko ciljeva na različitim vremenskim udaljenostima i ažuriraju svoje prioritete kako je njihova misija napredovala.
Tim je posmatrao vreme reagovanja svakog pojedinca kako bi utvrdio da li će zadatak biti postignut u sadašnjosti, prošlosti ili budućnosti. „Ciljevi koje treba postići odmah prepoznaju se brže od onih koji će se postići u dalekoj budućnosti. Ova drugačija obrada uskladištenih informacija otkriva prioritet koji se daje potrebama u sadašnjosti u odnosu na one u dalekoj budućnosti.“
„Potrebno je dodatno vreme da se mentalno otputuje u prošlost da bi se povratili prošli i budući ciljevi“, objašnjava Alison Montagrin, saradnik za istraživanje i nastavu na Odeljenju za osnovne neuronauke na Medicinskom fakultetu UNIGE, bivši postdoktorski saradnik na Icahn školi Medicina, i prvi autor studije.
Naučnici su takođe istraživali da li su razlike očigledne i na cerebralnom nivou. Slike dobijene korišćenjem MRI veoma visoke rezolucije otkrile su da se, kada se dobiju informacije o sadašnjosti, hipokampus aktivira u svom zadnjem delu. S druge strane, kada se prisećaju prošlih ciljeva ili ciljeva koje treba postići u budućnosti, aktivira se prednji region.
„Ovi rezultati su posebno zanimljivi jer su prethodne studije pokazale da kada se pozivamo na naše epizodno pamćenje ili naše prostorno pamćenje, prednji deo hipokampusa je uključen u dobijanje opštih informacija, dok se zadnji deo bavi detaljima.
„Zbog toga će biti interesantno istražiti da li – za razliku od neposrednih ciljeva – projekcija u budućnost ili podsećanje na prošli cilj ne zahtevaju specifične detalje, ali je dovoljna opšta reprezentacija“, zaključuje istraživač.
Ovo istraživanje pokazuje da vremenska skala igra ključnu ulogu u načinu na koji ljudi postavljaju lične ciljeve. Ovo bi moglo imati važne implikacije za razumevanje psihijatrijskih poremećaja kao što je depresija. Zaista, ljudi koji pate od depresije mogu predstavljati poteškoće u formiranju specifičnih ciljeva i predviđaju više prepreka u postizanju svojih ciljeva.
Istraživanje da li ovi ljudi drugačije doživljavaju udaljenost do svojih ciljeva — što bi ih moglo učiniti pesimističnim u pogledu svojih šansi za uspeh — moglo bi otvoriti terapeutski put.
