Naš mozak nije jedino mesto gde se sećanja formiraju u našem telu. Istraživači sa Univerziteta Njujork (NIU) otkrili su da učenje kroz ponavljanje može biti fundamentalno za sve naše ćelije. Proces takođe može pomoći da se objasni zašto su pauze tako moćan alat za učenje.
„Učenje i pamćenje su generalno povezani samo sa mozgom i moždanim ćelijama, ali naša studija pokazuje da i druge ćelije u telu mogu da uče i formiraju sećanja“, kaže neuronaučnik Nikolaj Kukuškin.
Bolje razumevanje kako ovaj proces funkcioniše moglo bi da dovede do efikasnijih tretmana za probleme učenja i pamćenja, objašnjava Kukuškin.
Mnogi na teži način saznaju da nabijanje za ispite ne stvara najpouzdanija ili dugoročna sećanja. Višestruki ciklusi hemijske aktivnosti kroz ponovljeno ponašanje je ono što pokreće proces formiranja memorije među našim neuronima, kodirajući sve jače uspomene. Ovaj fenomen se naziva efekat masovnog razmaka i visoko je očuvan kod svih životinja i na ćelijskom i na nivou ponašanja.
Izlažući nervne i bubrežne ćelije koje nisu u mozgu sličnim hemijskim obrascima u laboratoriji, Kukuškin i kolege su po prvi put pokazali da i ova tkiva doživljavaju efekat masovnog razmaka. Činilo se da su geni povezani sa formiranjem memorije u neuronima takođe aktivirani unutar ovih ćelija, na osnovu merenja nusproizvoda ekspresije gena koji se zove luciferaza.
„Sposobnost učenja iz razmaknutih ponavljanja nije jedinstvena za moždane ćelije, ali, u stvari, može biti osnovno svojstvo svih ćelija“, objašnjava Kukuškin.
Kako su nervne i bubrežne ćelije reagovale zavisi od broja ciklusa protein kinaza A i C (PKA i PKC) kojima su tretirane. Ovi hemijski ‘trenažni impulsi’ su poznate komponente signalnih kaskada koje formiraju memoriju.
„Puls od tri minuta jeste uključio „gen za pamćenje“, ali samo na sat ili dva, dok se nakon četiri impulsa gen uključivao jače i ostao uključen danima“, piše Kukuškin za Psichologi Todai.
Odgovori ćelija takođe su zavisili od vremena između impulsa. Ovi faktori su varirali koliko su snažno aktivirani molekuli koji formiraju memoriju i koliko dugo – tačno ono što se dešava sa našim neuronima.
„Pamćenje postoji ne samo u mozgu, već i u celom našem telu, a ovo ’telesno pamćenje’ može da igra ulogu u zdravlju i bolesti“, piše Kukuškin.
Još mnogo toga treba naučiti o tome kako sve ovo funkcioniše u ljudskim telima. Ranije su istraživači otkrili sve veće interakcije između PKA i enzima zvanih kinaze regulisane ekstracelularnim signalom kod morskih zečeva (Aplisia) – životinja koje se obično koriste za proučavanje ponašanja neurona – ne samo da su poboljšale učenje, već bi mogle da poprave i deficite učenja.
„Moraćemo da tretiramo svoje telo više kao mozak“, preporučuje Kukuškin. „Na primer, razmotrite šta naš pankreas pamti o obrascu naših prošlih obroka kako bi održali zdrav nivo glukoze u krvi ili razmislite šta ćelija raka pamti o obrascu hemoterapije.“
Ovo istraživanje je objavljeno u časopisu Nature Communications.
