Kod posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP), nametljive misli, promene raspoloženja i drugi simptomi nakon izlaganja traumi mogu u velikoj meri uticati na kvalitet života osobe. Oko 6% ljudi koji dožive traumu razvijaju ovaj poremećaj, ali naučnici još ne razumeju neurobiologiju koja leži u osnovi PTSP-a.
Sada, nova genetska studija na više od 1,2 miliona ljudi je utvrdila 95 lokusa, ili lokacija u genomu, koje su povezane sa rizikom od razvoja PTSP-a, uključujući 80 koje ranije nisu identifikovane. Studija, koju je sprovela radna grupa za PTSP u okviru Konzorcijuma za psihijatrijsku genomiku (PGC—PTSP) zajedno sa Cohen Veterans Bioscience, najveća je i najraznovrsnija te vrste, a takođe je identifikovala 43 gena za koje se čini da imaju ulogu u izazivanju PTSP-a. Rad se pojavljuje u Nature Genetics.
„Ovo otkriće čvrsto potvrđuje da je naslednost centralna karakteristika PTSP-a zasnovana na najvećoj genetičkoj studiji PTSP-a koja je sprovedena do sada i potvrđuje da postoji genetska komponenta koja doprinosi složenosti PTSP-a“, rekla je Caroline Nievergelt, ko-prva i dopisna autorka na studija i profesor na Odeljenju za psihijatriju na Kalifornijskom univerzitetu u San Dijegu. Adam Maihofer, genetski epidemiolog u Nievergeltovoj laboratoriji, takođe je bio koautor.
Nalazi potvrđuju ranije otkrivene genetske osnove PTSP-a i pružaju mnoge nove ciljeve za buduća istraživanja koja bi mogla dovesti do novih strategija prevencije i lečenja.
„Uzbuđujuće je što vidimo eksponencijalno povećanje lokusa sa povećanjem veličine uzorka koje vidimo za druge poremećaje“, rekao je Karestan Koenen, stariji autor studije, član instituta Širokog instituta MIT-a i Harvarda, i istraživač sa Stanlei centar za psihijatrijska istraživanja u Broad. Koenen vodi Inicijativu za biologiju traume Centra Stenli i Globalnu inicijativu za neuropsihijatrijsku genomiku, i profesor je psihijatrijske epidemiologije na Harvardskoj školi javnog zdravlja T. H. Chan. „Ovo je prekretnica za genetiku PTSP-a.“
Prethodne studije blizanaca i genetike, uključujući istragu istog tima 2017. i proširenu studiju 2019. godine, pokazale su da PTSP ima genetsku komponentu i da mnogi geni doprinose tom stanju.
Ali ove analize su ukazale na različite genetske lokuse u skupovima podataka, a mnoge studije su se borile da razlikuju lokuse koji su specifični za rizik od PTSP-a od onih koji su takođe povezani sa stanjima kao što su depresija i kardiovaskularne bolesti. Genetski skupovi podataka takođe su se istorijski fokusirali na ljude evropskog porekla, iako postoji nesrazmerno veliko opterećenje traumama i PTSP-om među ljudima afričkog, indijanskog i latinoameričkog porekla u Sjedinjenim Državama i širom sveta.
U novoj studiji, Nievergelt, Koenen i drugi istraživači iz PGC-a sakupili su podatke iz 88 različitih studija vezanih za genom, koje koriste genetske podatke velikih grupa ljudi da traže povezanost između regiona genoma i šanse za razvoj stanje ili osobina.
Sve u svemu, skup podataka je sadržao informacije o riziku od razvoja PTSP-a od više od 1,2 miliona pojedinaca evropskog porekla (uključujući oko 140.000 sa PTSP-om), oko 50.000 sa afričkim poreklom (uključujući oko 12.000 sa PTSP-om) i oko 7.000 sa Indijancima (oko 2.000 sa PTSP).
Meta-analiza podataka otkrila je 95 lokusa koji su snažno povezani sa PTSP-om, uključujući 80 koji ranije nisu identifikovani. Činilo se da 43 gena igraju ulogu u izazivanju PTSP-a, uključujući neke koji utiču na moždane ćelije zvane neuroni, moždane hemikalije koje se zovu neurotransmiteri, jonske kanale (koji omogućavaju jonima da ulaze i izlaze iz ćelija), veze između neurona zvanih sinapse i endokrinog sistema. i imunološki sistem. Istraživači su otkrili da PTSP deli mnoge genetske karakteristike sa depresijom, kao i nekoliko lokusa specifičnih za PTSP.
Iako su prethodne studije otkrile veću prevalenciju PTSP-a kod žena nego kod muškaraca, istraživači nisu pronašli dokaze za to u svojim podacima. Ispitivali su Ks hromozom, što ranije studije nisu uradile, i pronašli pet lokusa povezanih sa PTSP-om. Ali dodaju da bi ove promene na Ks hromozomu imale slične efekte kod muškaraca i žena.
Da bi dublje ispitao kako genetika PTSP-a utiče na mozak, tim je proučavao podatke o ekspresiji gena i otkrio da mali mozak, region mozga koji kontroliše kretanje i ravnotežu, može biti uključen u poremećaj pored regiona koje su naučnici ranije povezivali sa PTSP-om, kao što je kao korteks i amigdala.
Konkretno, istraživački tim je otkrio da su interneuroni, koji povezuju motorne i senzorne neurone, uključeni u rizik od PTSP-a. Buduće studije bi mogle pomoći da se utvrdi kako ključni geni u ovim tkivima i ćelijama utiču na simptome i ponašanje PTSP-a.
„Prvi put se približavamo genetskoj arhitekturi za PTSP, koja potvrđuje prethodno razumevanje neke od kritične biologije koja leži u osnovi poremećaja povezanih sa traumom, a istovremeno ukazuje na uzbudljive i nove nove ciljeve i mehanizme“, rekla je Keri Resler, ko-vođa radne grupe PGC—PTSP, glavni naučni službenik u bolnici Meklin i profesor psihijatrije na medicinskoj školi Harvard. „Ovi podaci su važan prvi korak u pristupima nove generacije novim intervencijama za PTSP.“
U skladu sa prethodnim nalazima, Nievergelt, Koenen i njihove kolege su takođe otkrili da poligeni rezultati – proračun genetske šanse osobe da razvije određeno stanje na osnovu miliona promena od jednog slova u njihovoj DNK – za rizik od PTSP-a nisu lako prevodivi među populacijama. Istraživači kažu da ovaj disparitet naglašava važnost nastavka širenja dubine i raznolikosti populacija uključenih u buduće studije PTSP-a.
„Znamo da trauma i PTSP nesrazmerno utiču na populaciju sa nedovoljno resursa na globalnom nivou, posebno na populaciju afričkog porekla“, rekao je Koenen. „Naši sledeći koraci će se fokusirati na rešavanje te nejednakosti kroz partnerstvo sa afričkim naučnicima kako bismo bili sigurni da će istraživanje genetike PTSP-a svima podjednako koristiti.“
