Da bi naša tela bila pravilno orijentisana, naši mozgovi izvode impresivne račune koji prate našu posrnulu vreću mesa kroz mentalnu mapu našeg okruženja.
Dok se mnogo istraživanja fokusiralo na mapiranje, malo je uspelo da utvrdi kako naša neurološka veza prati naš pravac unutar njega.
Tim istraživača sa Univerziteta u Birmingemu u Velikoj Britaniji i Univerziteta Ludvig Maksimilijan u Minhenu u Nemačkoj identifikovao je karakterističnu moždanu aktivnost koja opisuje neku vrstu ‘neuralnog kompasa’ u nadi da će razumeti kako pronalazimo put kroz svet.
Čak i najmanja greška u pogledu načina na koji naše telo pokazuje i gde gledamo može da izazove probleme – bilo da je u pitanju hodanje kroz vrata ili vožnja automobila – a studija takođe može da pruži informacije o istraživanju neurodegenerativnih bolesti poput Alchajmerove bolesti.
„Znamo da životinje kao što su ptice, pacovi i slepi miševi imaju neuronska kola koja ih održavaju na putu, ali znamo iznenađujuće malo o tome kako ljudski mozak upravlja ovim u stvarnom svetu“, kaže neuronaučnik Benjamin Griffiths sa Univerziteta. of Birmingham.
U dva odvojena eksperimenta, Griffiths i njegove kolege su podstakli 52 zdrava dobrovoljca da orijentišu svoje glave i oči na različite načine dok prate moždane signale preko elektroencefalogramskih (EEG) kapica povezanih sa skalpom i snimaju svoje pokrete uz praćenje pokreta.
Dalji testovi su sprovedeni na 10 dobrovoljaca koji su već imali elektrode unutar lobanje, za stanja kao što je epilepsija. Ovo je timu dalo još bliži pogled na regione mozga koji se osvetljavaju aktivnošću dok su se glava i oči pomerale.
Uzimajući u obzir uticaje na nervno aktiviranje pokreta mišića i senzornog unosa, istraživači su identifikovali regione u medijalnom temporalnom režnju (uključeni u memoriju), parijetalnom korteksu (uključenom u povezivanje dolaznih informacija zajedno) i parahipokampusu (uključenom u prepoznavanje mesta) kao značajno doprinose našem neuronskom kompasu.
„Nekoliko različitih regiona je podešeno na promene ugla glave, uključujući parijetalni režanj i parahipokampus“, objašnjavaju istraživači u svom radu. „Identifikovali smo potpis podešen na trenutni ugao kursa koji se razlikuje od senzornog unosa i mišićne aktivnosti.“
Signali u ovim regionima su poslati neposredno pre pokreta glave, što sugeriše da oni igraju ključnu ulogu u tome da se suočimo na način na koji treba da budemo – i da se pobrinemo da ne izgubimo pojam o tome gde se nalazimo u okruženju.
„Izolovanje ovih signala nam omogućava da se zaista fokusiramo na to kako mozak obrađuje navigacione informacije i kako ovi signali funkcionišu zajedno sa drugim znacima kao što su vizuelni orijentiri“, kaže Grifits.
Sa boljim razumevanjem kako mozak upravlja našim telima, mogli bismo da sprečimo da se ovaj deo neuronskih kola pokvari. Studijski tim takođe sugeriše da bi istraživanje tehnologije navigacije takođe moglo imati koristi.
Nova otkrića su takođe interesantna u kontekstu naše rastuće zavisnosti od korišćenja tehnologije da bismo se snašli. Možda je naš neuronski kompas otkriven čak i kada se naše oslanjanje na njega smanjuje.
„Naš pristup je otvorio nove puteve za istraživanje ovih karakteristika, sa implikacijama za istraživanje neurodegenerativnih bolesti, pa čak i za poboljšanje navigacionih tehnologija u robotici i veštačkoj inteligenciji“, kaže Grifits.
Istraživanje je objavljeno u časopisu Nature Human Behavior.
