Geoinženjering se često predstavlja kao tehnološko rešenje u poslednjem slučaju za klimatsku krizu koja još uvek može da se pojavi i spasi dan.
Ali novi modeli sugerišu da takve rizične mere, kao što je zatamnjenje Sunca, sada nisu dovoljne da se spase Antarktik.
Ostala je samo jedna stvar koja bi mogla, a to je ista stvar koju nismo uspeli da uradimo već 40 godina: prestati sa sagorevanjem fosilnih goriva.
Suočeni sa katastrofalnim požarima, poplavama i drugim ekstremnim vremenskim prilikama koji su zadesili leto na severnoj hemisferi, ponovo je došlo do interesovanja za potencijal geoinženjeringa. Podsticaj da se isprobaju potencijalno opasna rešenja samo će jačati kako se klimatske katastrofe intenziviraju.
„Prozor mogućnosti da se globalno povećanje temperature ograniči na ispod 2 stepena brzo se zatvara, tako da je moguće da će se u budućnosti ozbiljno razmotriti tehničke mere za uticaj na klimu“, kaže glaciolog sa Univerziteta u Bernu Johanes Sater.
Zato su Sater i kolege odlučili da istraže kakav bi uticaj zatamnjivanje Sunca imalo na jednu od klimatskih prekretnica koje se brzo približavaju zbog kojih su istraživači najviše zabrinuti.
„Posmatranja tokova leda na zapadnom Antarktiku pokazuju da smo veoma blizu takozvane tačke preokreta ili da smo je već prošli“, objašnjava Sater, „našom studijom smo stoga želeli da saznamo da li bi kolaps ledenog pokrivača mogao teoretski sprečiti upravljanjem sunčevim zračenjem.“
Region već nedostaje u pogledu količine leda, iako je tamo trenutno sredina zime. Ovo uključuje smanjenje morskog leda koji brani glečere Zapadnog Antarktika na kopnu. Otapanje Zapadnog Antarktika bi dovelo do metričkog porasta nivoa mora, a sva ta dodatna slatka voda u moru bi takođe mogla da doprinese kolapsu okeanskih struja, koje se već usporavaju.
Topljenje se dešava brže nego što se očekivalo i već desetkuje divlje životinje.
Sater i njegove kolege su simulirali uslove ledenog pokrivača pod visokim, umerenim i niskim emisijama i četiri različita scenarija ubrizgavanja aerosola u stratosferu.
Dok je modeliranje istraživača pokazalo da bi zatamnjenje Sunca prskanjem miliona tona sumpor-dioksida u stratosferu do 2050. moglo da odloži kolaps leda, to bi funkcionisalo samo u kombinaciji sa dekarbonizacijom i samo na putevima sa umerenim ili niskim emisijama.
„Sve dok koncentracije gasova staklene bašte u atmosferi ostaju visoke, upravljanje sunčevim zračenjem će najverovatnije morati da se nastavi vekovima, možda čak i milenijumima“, objašnjavaju istraživači.
Ako bi strategije upravljanja zaštitom od sunca iznenada prestale, rizikovali bismo prestanak šoka, gde bi došlo do još naglog povećanja temperature zajedno sa ozbiljnijim posledicama. Takođe, ostali problemi izazvani viškom CO 2 u našoj atmosferi bi se i dalje smanjivali.
„Upravljanje sunčevim zračenjem moglo bi da utiče na regionalne vremenske obrasce štetne za društvo i biosferu i druge još uvek nepoznate efekte, a da se ne bavi direktnim štetnim efektima porasta atmosferskog CO 2 kao što je zakiseljavanje okeana“, pišu Sater i tim.
Štaviše, jedini scenario koji je otkrio šansu da se zaustavi kolaps ledenog pokrivača Zapadnog Antarktika uključivao je smanjenje emisije ugljenika.
„Naše simulacije pokazuju da je najefikasniji način za sprečavanje dugoročnog kolapsa ledenog pokrivača Zapadnog Antarktika brza dekarbonizacija“, upozorava Sater.
