Da li je moguće zagrejati planetu do opasnih nivoa, a zatim je kasnije ohladiti? Ekonomski modeli koji ucrtavaju svetski put ka neto nultim emisijama kažu da.
Teoretski, najjeftiniji način za globalnu dekarbonizaciju je odlaganje smanjenja emisija kako bi se dostigla neto nula i pretpostaviti da će kasnije biti moguće ukloniti ogromne količine CO₂ iz atmosfere. Kako u Azerbejdžanu počinje godišnja konferencija UN o klimi, nade da ćemo se držati cilja od 1,5°C, uz nastavak širenja proizvodnje fosilnih goriva, zasnivaju se na ovoj pretpostavci.
Međutim, ova opklada na buduće masovno uklanjanje ugljenika rizikuje da postane klauzula „bez zatvora“ koja omogućava da visoke emisije nastave da potpiruju klimatsku krizu.
Nova studija vodećih naučnika kritikovala je preterano samopouzdanje kreatora politike i klimatskih modelara – čak i autora Pariskog sporazuma iz 2015. – zbog toga što su se kockali. Njihovo istraživanje naglašava zamke pretpostavke da se temperaturni pragovi mogu bezbedno prekoračiti i zatim ponovo postaviti.
U pravu su – a problem je još dublji. Izazov implementacije uklanjanja ugljenika u potrebnom obimu nije samo pitanje dostupnosti i isplativosti tehnologije. Uklanjanje CO₂ velikih razmera zavisi od toga da postoje ogromne količine zemlje za skladištenje ugljenika u drveću i zemljištu.
Čisti prostor potreban za šeme kao što su sadnja drveća i bioenergija sa hvatanjem i skladištenjem ugljenika (sagorevanje biomase, hvatanje ugljenika i skladištenje pod zemljom) zahtevalo bi transformaciju načina na koji koristimo i upravljamo zemljištem koje je možda gotovo nemoguće isporučiti. A ako bi zaista bio raspoređen, dalje bi prešao druge planetarne granice, sa potencijalno nepovratnim posledicama.
Ako naučno modeliranje puta ka neto nultim emisijama ne uzme u obzir ove prepreke, kreatori politike bi mogli da dobiju pogrešan savet.
U člancima koje smo nedavno objavili u akademskim časopisima Nature Communications, Science i One Earth, predložili smo kako da preformulišemo ulogu uklanjanja ugljenika u postizanju neto nulte emisije. Trezvenija procena stvarnog potencijala uklanjanja ugljenika pomoći će da se shvati njegov doprinos održavanju globalnih temperatura na niskom nivou i ponovo fokusira pažnju na primarni zadatak smanjenja emisija: postepeno ukidanje fosilnih goriva.
Promena načina na koji ljudi koriste zemlju izgleda izvodljiva na papiru, ali se često raspada u stvarnom svetu zbog složene mreže društvenih, kulturnih, ekoloških i političkih faktora jedinstvenih za svaki region.
Razmislite o britanskim farmerima ovaca. Njihovo poslovanje možda nije visoko profitabilno ili pogodno za klimu, ali poljoprivreda je njihov identitet i nasleđe. Hladna racionalnost kaže da tu zemlju treba da pretvorimo u šume, ali kultura i politika kažu da je to nemoguće.
U Brazilu, farmeri soje često stvaraju značajne dugove i sklapaju ekskluzivne ugovore sa multinacionalnim proizvođačima semena, pravno ih obavezujući na određene poljoprivredne prakse. Njihovo korišćenje zemlje nije samo posao, to je često zamka neizbežnih pravnih i finansijskih obaveza.
Ostavljanje ogromne teritorije za uklanjanje ugljenika bi dovelo do velikih kompromisa i ostavilo vlade da se oslanjaju na fantaziju o savršeno izbalansiranoj trgovini kako bi prehranile svoje stanovništvo. U stvarnosti, vlade će uvek na prvom mestu staviti obilje hrane. Indijska zabrana izvoza pirinča iz 2023. nakon loše žetve pokazuje kako sigurnost hrane utiče na odluke vlade.
Promena načina na koji ljudi koriste zemlju za proizvodnju hrane, drveta i vlakana za odeću u meri koja je potrebna za niže temperature znači rad sa desetinama miliona malih porodičnih farmi. Ili to implicira užasne povrede ljudskih prava ako se njihov pristanak nadjača.
Ove prepreke su sistemski izazovi za uklanjanje ugljenika na kopnu – a samim tim i scenarije koji pretpostavljaju prekoračenje, a zatim povratak ispod 1,5ºC globalnog zagrevanja.
Uzmimo Kaliforniju, gde je državna vlada eksperimentisala sa uvođenjem projekta uklanjanja ugljenika zasnovanog na šumi. U najnovijem izveštaju IPCC-a utvrđeno je da je ovo jedan od najjeftinijih oblika uklanjanja na kopnu. Projekat je uključivao dodatni rizik od dodatnih stabala za ublažavanje požara koji troši ugljenik koji je šuma uklonila.
Bazen je trebalo da traje jedan vek, ali je izgoreo posle deset godina. Implikacija? Uklanjanje ugljenika u Kaliforniji će morati da proguta još više zemlje nego što je planirano.
Ovi primeri nam govore da nismo prihvatili realnost ublažavanja klimatskih promena korišćenjem zemljišta. Uporedite ovo sa obnovljivom energijom. Istraživači imaju sofisticirano razumevanje izazova kao što je intermitentnost proizvodnje energije iz solarnih panela i vetroturbina koji mogu da dovedu do rešenja kao što je skladištenje baterija. Kao rezultat toga, postoje jasniji putevi za povećanje obnovljivih izvora energije nego za održivo uklanjanje ugljenika.
Plan za globalno uklanjanje ugljenika moraće da ozbiljno shvati društvene i političke sisteme. Takođe treba da uzme u obzir ekološke granice — ono što dokazi sugerišu da ekosistemi mogu tolerisati bez urušavanja. Ovo implicira da bi trebalo da damo prioritet (u održivim razmerama) uklanjanju ugljenika koje takođe podstiče biodiverzitet, kao što je obnavljanje degradiranih šuma, koje izdvajaju mnogo više ugljenika od plantaža jedne vrste i otpornije su na sve veće klimatske opasnosti poput požara.
Trajne, prirodne šeme će zahtevati angažovanje i konsultacije sa lokalnim zajednicama, a ne rešenja za identifikaciju odozgo prema dole. Ovo zahteva vreme.
Promena načina na koji ljudi koriste milione hektara zemlje ne može se izvršiti u tabeli. Od kreatora politike se zahteva da se uključe u bogatu i neurednu stvarnost načina na koji ljudi žive na njoj. Raznolikost neuspešnih šema uklanjanja ugljenika širom sveta sugeriše da je ovo mnogo teže nego što se trenutno razume.
I nauka i politika treba da vode računa o tome, i to brzo.
