Kada je udarni udar Čiksulub, asteroid širok šest milja, udario u Zemlju pre 66 miliona godina, dinosaurusi nisu imali nikakvo upozorenje.
Ako bi asteroid te veličine danas udario Zemlju, udarni talas dva miliona puta jači od hidrogenske bombe bi sravnio šume i izazvao cunamije. Seizmički puls jednak zemljotresu jačine 10 stepeni Rihterove skale bi srušio gradove.
I dugo nakon udara, oblak vruće prašine, pepela i pare bi zaklonio sunce, gurnuvši Zemlju u ledenu hladnoću.
Ali bar bismo verovatno znali da dolazi pre vremena. A ako NASA ima šta da kaže o tome, možda ćemo čak uspeti da sprečimo apokalipsu.
NASA-ina kancelarija za koordinaciju planetarne odbrane ima zadatak da pronađe, prati i proceni rizik povezan sa potencijalno opasnim asteroidima u našem solarnom sistemu.
„Definitivno želimo da pronađemo sve one pre nego što nas pronađu“, rekao je Lindli Džonson, vodeći programski direktor Kancelarije za koordinaciju planetarne odbrane.
Da bi to uradila, NASA radi sa globalnom koalicijom astronoma pod nazivom Međunarodna mreža za upozoravanje na asteroide (IAVN).
Evo šta bi uradili kada bi apokaliptični udar asteroida bio usmeren ka Zemlji.
U slučaju da se opasan asteroid uputi ka Zemlji, IAVN ima procedure za obaveštavanje javnosti.
Prvo, članovi stranke koji su otkrili pretnju podelili bi svoja zapažanja širom IAVN mreže kako bi proverili svoje nalaze i procenili opasnost.
Kada se sve strane slože da bi se Zemlja trebala pripremiti za udar, NASA će poslati upozorenje.
„Nemam crveni telefon na stolu ili bilo šta drugo“, rekao je Džonson. „Ali mi imamo formalne procedure pomoću kojih bi se obezbedilo obaveštenje o ozbiljnom uticaju.
Ako je asteroid krenuo ka SAD, NASA bi obavestila Belu kuću, a vlada bi objavila zvaničnu izjavu javnosti. Ako je dovoljno veliko da predstavlja međunarodnu pretnju, IAVN bi obavestio Kancelariju Ujedinjenih nacija za svemirska pitanja.
Asteroid se smatra „potencijalno opasnim“ ako je veći od otprilike 460 stopa u prečniku i preseca Zemljinu orbitu na minimalnoj udaljenosti od 0,5 astronomskih jedinica, što je polovina udaljenosti između Zemlje i Sunca.
Postoji oko 2.300 poznatih potencijalno opasnih asteroida, a otprilike 153 od njih su veće od 0,6 milja u prečniku. To je dovoljno veliko da izazove katastrofu ako neko udari Zemlju.
Da bi ih pronašli i pratili, NASA i drugi IAVN partneri traže nove asteroide pored praćenja onih koji su već otkriveni. Sva njihova zapažanja se sastavljaju u bazu podataka u Centru malih planeta.
Do sada je IAVN pronašao preko 34.000 asteroida blizu Zemlje. Sa dovoljno opservacionih podataka, NASA može pouzdano da predvidi njihove orbite najmanje jedan vek u budućnost, rekao je Džonson.
Mala je šansa da bi potencijalno opasan asteroid Bennu mogao da pogodi Zemlju za 159 godina, izazivajući eksploziju jednaku 24 nuklearne bombe. Ali izgledi da se to dogodi su samo jedan prema 2.700, prema studiji iz 2021.
Ako Bennu krene prema Zemlji, NASA ima nekoliko trikova u rukavu da odbrani našu planetu.
Većinu vremena, IAVN hvata nadolazeće asteroide mnogo pre nego što postanu neposredna pretnja Zemlji, kaže Džonson. Ali NASA-i bi trebalo najmanje pet do 10 godina unapred da bi sprečila apokalipsu od približavanja asteroida.
2021. NASA je pokrenula svoju prvu probnu misiju planetarne odbrane. Zabio je svemirsku letelicu bez posade u asteroid da bi pomerio svoju orbitu od Zemlje.
Misija je bila uspešna, a NASA planira da testira više tehnika skretanja u budućnosti. Tehnika „gravitacionog traktora“ koja se razvija bi poslala svemirsku letelicu da ostane na poziciji pored asteroida i omogućila bi gravitacionoj interakciji da izvuče asteroid iz njegove orbite. NASA takođe radi na tehnici koja koristi snop jona za pomeranje kursa asteroida.
Ali da je pretnja dolazila za manje od pet godina, NASA ne bi imala vremena da odbije asteroid. Zatim se može pribeći uništavanju da bi se minimizirao i raspršio uticaj.
Ako je NASA imala samo nekoliko meseci upozorenja, onda ne bi mogla mnogo da učini da spase Zemlju.
Srećom, IAVN-ova strategija je da pronađe asteroide decenijama, ako ne i vekovima, pre udara.
„To nam daje dovoljno vremena da pokušamo da uradimo nešto u vezi sa njima dok su još u svemiru, tako da u potpunosti izbegnemo bilo kakvu katastrofu ovde na Zemlji“, rekao je Džonson.
