Održavanje kontrole nad termostatom naše planete pokazalo se teškim ovih dana. Temperature polako rastu, a neaktivnost se pokazuje skupom dok nespretno teglimo ka čistijoj budućnosti.
Neke industrije se pokazuju tvrdoglavo teškim za dekarbonizaciju i verovatno ćemo propustiti ključni cilj zagrevanja od 1,5°C. Jedan odgovor: velike mašine koje usisavaju CO 2 iz vazduha, poznato i kao direktno hvatanje vazduha.
Proistekli iz nečega poput realističkog naučno-fantastičnog filma, ovi bukvalni „neboderi“ deluju kao masivni industrijski usisivači. Oni uklanjaju CO 2 iz vazduha i čuvaju ga na bezbednoj lokaciji najmanje 1.000 godina. Međutim, postoje različiti problemi sa ovim mašinama, zbog čega su možda najpogodnije za naftne platforme.
Problemi su trostruki. Čak i ako su uvedeni u znatno većem obimu, i dalje su skupi, bučni i predstavljaju veliku ranu na oku, što znači da se ne mogu graditi tamo gde ljudi žive.
Takođe, da bi ove mašine funkcionisale najbolje što mogu, idealno bi bilo da se napajaju obnovljivom energijom, zbog čega su vodeći naučnici potvrdili snagu vetra kao savršen brak za direktno hvatanje vazduha.
Na kopnu, vetroturbine veličine visokih zgrada imaju svoje kritičare. Ali na moru, nema lokalnog stanovništva kome bi smetalo i turbine mogu da proizvedu više energije jer je snabdevanje vetrom konzistentnije.
Postoji i mnoštvo lokacija ispod mora na kojima su vađeni nafta i gas i gde se sada može skladištiti CO 2 .
Postavljanje CO 2 prečistača na napuštene naftne platforme i njihovo slanje na more omogućilo bi nam da ovo iskoristimo. To bi takođe obezbedilo način da se nosi sa desetinama napuštenih naftnih platformi koje predstavljaju ozbiljan problem za industriju jer su skupe za razgradnju. Samo oprema u Velikoj Britaniji mogla bi koštati oko 24 milijarde funti.
Međunarodna konvencija poznata kao Ospar takođe nalaže da takve platforme ne mogu ostati u moru i moraju biti uklonjene. Ovo je u suprotnosti sa politikom Velike Britanije o očuvanju morskog života jer noge platforme mogu delovati kao veštački grebeni stvarajući nova morska staništa.
Novac poreskih obveznika koji bi bio potrošen na razgradnju mogao bi umesto toga da se preusmeri na naknadno opremanje velikih platformi sa mogućnošću usisavanja CO 2 iz vazduha. Cevovodi između mašina za čišćenje vazduha i rezervoara za skladištenje ugljenika mogu biti izuzetno skupi, ali bi u ovom scenariju bili jeftiniji jer većina cevi već postoji.
Postrojenja poseduju sposobnost skladištenja CO 2 koristeći opremu na brodu koja je ranije korišćena za vađenje nafte i prirodnog gasa, osim što bi, uz manje modifikacije, radila u obrnutom smeru.
Za sada bi prinosi bili skromni. Na osnovu količine ugljenika, ove mašine bi obično uhvatile – za oko 1 milion tona CO 2 godišnje potrebne su mašine koje pokrivaju pola kvadratnog kilometra – velika naftna platforma bi mogla da uhvati oko 65.000 tona CO 2 godišnje.
Ovo naravno nije mnogo na globalnom nivou. Samo Velika Britanija emituje 332 miliona tona godišnje. Ali sve opcije vredi isprobati, a to je tehnologija za koju možemo očekivati da će se poboljšati u narednim godinama.
Takođe je moguće izvući CO 2 direktno iz okeana. Nedavna istraživanja Masačusetskog instituta za tehnologiju sugerišu da bi ovo zapravo bilo daleko efikasnije. Ugljenik je 100 puta više koncentrisan u morskoj vodi nego na nebu, a ovaj pristup bi na kraju mogao da preokrene zakiseljavanje u našim okeanima.
Postrojenja koja se mogu premestiti na druga mesta na zahtev bili bi savršeni kandidati, jer bi ista platforma mogla da skladišti CO 2 na mnogo različitih lokacija pod morem. Ove lokacije uključuju prazne rezervoare prirodnog gasa i podzemne reke, a ova fleksibilnost bi konačno mogla da razreši tekući zastoj između Ospar konvencije i vlade Ujedinjenog Kraljevstva.
Industrija je još uvek premala da bi omogućila uklanjanje ugljenika u bilo čemu sličnom potrebnom obimu. Ovo je zbog nedostatka investicija i veoma minimalnog prisustva na tržištu.
Ali, slično tome kako su vakcine protiv COVID-a brzo sazrele zbog apsolutne neophodnosti globalne pandemije, sada su nam takođe potrebna značajna masovna ulaganja da bismo stvorili sopstveno tržište koje nam omogućava da uklonimo ugljenik. Američka kompanija Frontier, koju podržavaju tehnološki giganti, daje 925 miliona dolara (738 miliona funti) kako bi stimulisala postojanje takvog tržišta.
Nažalost, čak i ovo predstavlja samo između 0,1% i 1% ukupnih finansijskih sredstava potrebnih svake godine do 2050. To je zato što, čak i u optimističnom scenariju gde obnovljivi izvori rastu i globalne emisije se smanjuju, i dalje ćemo morati da uklonimo 10 milijardi tona ugljenika kako bi se nadoknadila činjenica da je industrije poput čelika i cementa poznato da je teško dekarbonizirati.
