Nova studija pilećih embriona sugeriše da bi dovoljne koncentracije malenih nanoplastičnih mrlja mogle da ometaju najranije faze razvoja, nagomilavajući matične ćelije iz kojih obično nastaju tkiva i organi.
Ovi defekti tkiva, kažu autori studije, „daleko su ozbiljniji i opsežniji nego što je ranije prijavljeno“ i uključuju srčane defekte, koji ranije nisu opisani u studijama mikroplastike na životinjama.
Pod fokusiranim pogledom fluorescentnih mikroskopa, biolog Meiru Vang sa Univerziteta u Lajdenu u Holandiji i kolege su posmatrali ubrizgane uzorke nanometarskih svetlećih plastičnih čestica kako prelaze embrionalni crevni zid i cirkulišu u više organa pilećih embriona.
„Koristili smo visoku koncentraciju čestica polistirena, koje inače ne bi bile prisutne u organizmu. Ali to pokazuje šta nanoplastika može da uradi u ekstremnim slučajevima na veoma mladim [pilećim] embrionima“, objašnjava Vang.
Nanoplastika je frakcija manja od mikroplastike; oba se tipično proizvode kada se sintetička odeća izbacuje plastičnim mikrovlaknima ili veća plastika raspadne na sve manje komade pod odsjajem UV zraka ili mehaničkim vremenskim uslovima.
Prethodne studije na životinjama pokušale su da istraže potencijalne zdravstvene rizike od polistirenske mikroplastike, pronalazeći biohemijske znake potencijalno toksičnih efekata dok se akumuliraju u jetri, bubrezima i crevima laboratorijskih miševa.
Iako rezultati poput ovih samo nagoveštavaju šta bi se moglo dogoditi kod ljudi, imamo dobar razlog da budemo zabrinuti. Naša zavisnost od jeftine plastične robe i sintetičkih materijala zagađuje naše okeane i vazduh mikroskopskim komadićima plastičnih polimera koji ulaze u naša tela i izlaze sa druge strane.
Studije su otkrile da se mikroplastika nalazi duboko u ljudskim plućima, cirkuliše u našoj krvi i ulazi u placentu – vitalni organ koji štiti nerođenu bebu od patogena i drugih potencijalno opasnih materijala koji vrebaju u krvi majke.
Ali mogući efekti mikroplastike na rani razvoj ćelija i tkiva koji dalje formiraju organe i tela su uglavnom nepoznati. Većina studija te vrste je sprovedena na vodenim organizmima, kao što je zebra.
U ovim najnovijim laboratorijskim eksperimentima, činilo se da se nanoplastika od polistirena (veličine 25 nanometara) zaglavila na matičnim ćelijama zvanim ćelije nervnog grebena, sprečavajući ih da migriraju na mesto gde bi normalno formirale važna tkiva i organe.
Kod svih kičmenjaka, ćelije nervnog grebena stvaraju delove srca, arterija, strukture lica i nervnog sistema.
Četvrtina pilećih embriona imala je jedno ili dva abnormalno mala oka, dok su drugi pokazivali deformitete lica, stanjivanje srčanih mišića i usporen rad srca.
Takođe su primećeni defekti neuralne cevi, koji nastaju kada se neuralni nabori koji formiraju rani mozak i kičmenu moždinu ne uspeju da se sastanu i zatvore kako treba. Sve ovo ima veze sa tim ćelijama nervnog grebena, sumnjaju istraživači.
„Ćelije neuronskog grebena su lepljive, tako da se nanočestice mogu zalepiti za njih i na taj način poremetiti organe koji zavise od ovih ćelija za njihov razvoj“, kaže razvojni biolog sa Univerziteta Lajden Majkl Ričardson.
Imajte na umu da su koncentracije nanoplastike korišćene u ovoj studiji bile daleko iznad nivoa kojima su ljudi možda bili izloženi i ubrizgane su na veštački način.
Međutim, način na koji se čini da se nanoplastika pričvršćuje za ćelije nervnog grebena mogao bi biti zabrinjavajući čak iu scenarijima izloženosti niskog nivoa, pišu istraživači. I pronašli su dokaze da su defekti postali sve rasprostranjeniji kako su se povećavale koncentracije nanoplastike.
Više istraživanja je opravdano, s obzirom na sveprisutnu pretnju koju mikroplastika predstavlja u životnoj sredini. Studije poput ove tek počinju da skiciraju potencijalne zdravstvene uticaje ‘plastične prašine’ na životinje, jer proizvođači izbacuju sve više stvari.
Skoro 360 miliona metričkih tona plastike proizvedeno je 2018. godine, a očekuje se da će se broj udvostručiti do 2025.
„Ovi rezultati su zabrinjavajući s obzirom na veliki i rastući teret nanoplastike u životnoj sredini“, zaključuju Vang i njegove kolege.
„Čak i ako društvo sada prestane sa svim plastičnim zagađenjem, nivoi istrošenih nanoplastičnih ostataka iz postojeće plastike u životnoj sredini će se i dalje povećavati.“
