U nedrima laoške pećine, obasjane slabom sunčevom svetlošću i jarkim lampama, naučnici su iskopali najranije poznate dokaze o našim ljudskim precima koji su se probijali kroz kopnenu jugoistočnu Aziju na putu ka Australiji pre nekih 86.000 godina.
Svaki trag ljudskih ostataka je užitak za arheologe – ali ništa više kada otpraše otkriće, datiraju ga i shvate da bi to moglo da pomeri vremenske okvire rane ljudske migracije na nekom području za više od deset hiljada godina.
Međunarodni tim istraživača koji stoji iza ovog novog otkrića kopao je dublje nego drugi ranije u kraškoj pećini u severnom Laosu, iskopao je fragment lobanje sa delikatnim crtama i komadić kosti noge.
Oni procenjuju da su dva ljudska fosila stara između 86.000 i 68.000 godina, koristeći pet različitih tehnika datiranja kako bi rekonstruisali vremensku liniju pećine u kojoj su se rani ljudi sklonili na svojim putovanjima ka jugu.
Pećina Tam Pa Ling, u kojoj su pronađene kosti, ima duboku istoriju ljudskog zanimanja, iako je sporna. Pregršt ljudskih fosila, uključujući dve čeljusti koje su prethodno pronađene u plitkim slojevima sedimenata – otpremljenih u Sjedinjene Države na proučavanje pre nego što su vraćene kući u Laos – datiraju između 70.000 i 46.000 godina.
Međutim, istraživači ne mogu direktno datiraju fosile, pošto je ovo mesto područje svetske baštine i fosili su zaštićeni laoskim zakonom. Oni se takođe ne mogu osloniti na svoje uobičajene tehnike datiranja jer sedimenti sadrže ugalj koji je ispran u pećinu i nije tamo izgoreo.
Za ovu novu studiju, tim predvođen biološkim antropologom Sarah Freidline sa Univerziteta Centralne Floride, okrenuo se luminiscenciji i drugim tehnikama da bi dobio procenu starosti sedimenata koji okružuju novootkrivene fosile, od kojih je najdublji pronađen na skoro 7 godina. metara (23 stope).
Njihovi rezultati podržavaju procene starosti fosila pronađenih ranije u pećini Tam Pa Ling i produžavaju hronologiju lokacije za nekih 10.000 godina.
Štaviše, pećina je udaljena više od 300 kilometara (186 milja) od mora, tako da otkriće sugeriše da naši migratorni preci nisu samo pratili obale i ostrva na svojim putovanjima iz Afrike, već su prelazili šumovite regione i rečne doline, prirodne koridore jednog kontinenta.
„Bez luminiscencije datiranja ovaj vitalni dokaz i dalje ne bi imao vremensku liniju i lokacija bi bila zanemarena na prihvaćenom putu širenja kroz region“, kaže geohronolog Kira Vestavai sa Univerziteta Mackuarie u Australiji.
„Tam Pa Ling igra ključnu ulogu u priči o modernoj ljudskoj migraciji kroz Aziju, ali njen značaj i vrednost tek se prepoznaju“, dodaje paleoantropolog Fabris Demeter sa Univerziteta u Kopenhagenu, viši autor studije.
Pretresajući sedimente koji nisu videli svetlost dana milenijumima i pažljivo razaznavajući njihove slojeve pod mikroskopom, tim je otkrio da se ti sedimenti polako gomilaju tokom nekih 86.000 godina – i da su zadržali zapis ljudskog prisustva u pećini koji obuhvata otprilike 56.000 godine.
Što se tiče dva nova ljudska fosila, istraživači su datirali dva goveđa zuba pronađena u neposrednoj blizini, kako bi precizirali njihovu starost. Slomljena kost lobanje je stara 73.000 do 65.000 godina, otkrio je tim, a tibija je stara 77.000 godina.
Međutim, prema trenutnim genetskim dokazima, ovi rani ljudski migranti nisu dali nikakav genetski materijal modernoj populaciji.
Umesto toga, kost lobanje se „pridružuje ostalim fosilima iz južne i centralne Kine o kojima se žestoko raspravljalo, a koji sugerišu ranije, verovatno neuspelo, širenje“ iz Afrike u jugoistočnu Aziju, pišu Freidlajn i njegove kolege.
U svom radu, tim primećuje kako je fragment lobanje bio „izuzetno graciozan“, a njegove delikatne karakteristike podsećaju na one novijih ostataka Homo sapiensa pronađenih u Japanu i najbližem susedu Laosa, Vijetnamu.
Kažu da ovo sugeriše kome god da je lobanja pripadala potiče od imigrantske populacije koja se kretala kroz ovu oblast, a ne od arhaičnih hominina kao što su Denisovci koji su takođe bili u regionu i pokazali robusnije karakteristike.
Moglo bi biti da su rani istraživači ljudi krenuli u talasima, prelazeći jugoistočnu Aziju dok nisu prešli preko mora, do Australije i čitave njene napuštene unutrašnjosti. Usput, neke grupe su nestajale tamo gde su druge kasnije uspele – što je na kraju dovelo do najstarije kontinuirane kulture na Zemlji.
„Ovo je zaista odlučujući dokument za Tam Pa Ling dokaze“, kaže Vestavej, jedan od autora studije.
„Konačno imamo dovoljno dokaza da sa sigurnošću kažemo kada je Homo sapiens prvi put stigao u ovo područje, koliko dugo su bili tamo i kojim putem su možda išli.
Studija je objavljena u časopisu Nature Communications.
