Opšte je prihvaćeno da naša percepcija medicine igra ulogu u uticaju koji tretman ima na naše zdravlje. Nova studija otkriva da se reakcija našeg mozga na lek razlikuje u zavisnosti od toga da li se lek ubrizgava ili uzima oralno.
Studija, koju je vodio tim iz američkog Nacionalnog instituta za zdravlje (NIH), sastavljena je kako bi istražila još jedan zanimljiv fenomen: lekovi koji brže stignu do mozga stvaraju veću zavisnost.
Kvalitet zavisnosti delimično ima veze sa oslobađanjem dopamina, ali ovde su istraživači otkrili da se region mozga poznat kao mreža salience aktivira kada se lekovi uzimaju intravenozno, ali ne kada se uzimaju oralno.
„Već duže vreme znamo da što lek brže uđe u mozak, to izaziva veću zavisnost – ali ne znamo tačno zašto“, kaže psihijatar Nora Volkov iz NIH-a.
„Sada, koristeći jednu od najnovijih i najsofisticiranijih tehnologija za snimanje, imamo neki uvid.“
Za studiju je korišćen stimulans metilfenidat na recept. Uobičajeno korišćeno za stanja kao što je ADHD, 20 učesnika uključenih u studiju nije imalo relevantnu dijagnozu. Pored davanja leka intravenozno i oralno, pitani su i o tome kako su se osećali nakon uzimanja.
Pored samoprijavljenih zapažanja, istraživači su takođe koristili PET skeniranje za praćenje nivoa dopamina u mozgu i fMRI skeniranje za praćenje ukupne moždane aktivnosti. Kao što se očekivalo, nivoi dopamina su skočili brže kada su korišćene injekcije.
U fMRI snimcima razlike su se pokazale u dva glavna regiona salience mreže, dorzalnom prednjem cingularnom korteksu i insula korteksu. Ova područja su se aktivirala tek nakon injekcija, što je način davanja lekova koji izaziva zavisnost.
Aktivnost mreže istaknute je bila u skladu sa višim osećanjima euforije kod učesnika. Ovaj deo mozga je ranije bio povezan sa zavisnošću od droga, iako su do sada nedostajali značajni čvrsti dokazi.
Ovo su sve neprocenjive informacije kada je u pitanju otkrivanje načina na koji tretman treba davati pacijentima i kako se može rešiti problem zavisnosti. Poznato je da je mreža istaknutosti važna za tumačenje unutrašnjih senzacija i za dodeljivanje vrednosti spolja.
Jedan od sledećih koraka mogao bi da bude pokretanje eksperimenata u kojima je aktivnost u mreži istaknutosti namerno blokirana – a zatim da se vidi da li volonteri u studiji imaju isti osećaj da su visoko.
„Razumevanje moždanih mehanizama koji leže u osnovi zavisnosti je ključno za informisanje o preventivnim intervencijama, razvoj novih terapija za poremećaje upotrebe supstanci i rešavanje krize predoziranja“, kaže Volkov.