Biljne vrste postaju egzotične nakon što ih ljudi slučajno ili namerno prenesu u novi region van njihovog prirodnog područja, gde uspostavljaju samoodržive populacije koje se brzo razmnožavaju i šire. Ovo je složen proces posredovan mnogim faktorima, kao što su osobine biljaka i genetika, što izaziva stvaranje opštih smernica za predviđanje ili upravljanje invazijama biljaka.
Naučnici iz španskih i australijskih institucija sada su definisali novi okvir za pronalaženje prediktora invazivnosti, istražujući vrste koje su uspele ili nisu uspele da se uspostave u inostranstvu nakon sličnih istorijskih puteva uvođenja.
Dr Havijer Galan Diaz, Univerzitet u Sevilji, Španija, dr Enrike G. de la Riva, Univerzitet u Leonu, Španija, dr Irene Martin-Fores, Univerzitet u Adelaidi, Australija, i dr Montserrat Vila, Donjana biološka stanica (EBD-CSIC), Španija, opisali su svoje nalaze u novom radu u NeoBiota.
„Dok je trenutna politika vršila snažnu kontrolu nad uvozom i izvozom živih organizama, uključujući štetočine, u sve zemlje, sve do pre samo nekoliko decenija, ovom pitanju se posvećivalo vrlo malo pažnje. To znači da su mnoge vrste premeštene u nove regione bez ikakvog razmatranja njihovog potencijalnog uticaja“, kaže dr Havijer Galan Dijas.
Primer za to je masovna razmena biljaka među regionima mediteranskog tipa kao posledica evropskog kolonijalizma: usevi i stoka su izvezeni, zajedno sa alatima i materijalima, potencijalno donoseći seme mnogih biljnih vrsta.
„Do sada je većina studija o biljnim invazijama pokušavala da objasni uspeh egzotičnih vrsta upoređivanjem njihovih osobina sa osobinama autohtonih biljnih zajednica u koje dolaze, ili upoređivanjem osobina biljnih vrsta koje su postigle različite nivoe invazije u istom regionu. Ali, ako uzmemo u obzir da su najčešće biljne vrste iz evropskih poljoprivrednih predela bile u kontaktu sa drugim ljudskim potencijalima da su bile u kontaktu sa regionom Mediterana. , onda samo oni koji su uspešno izvršili invaziju na druge regione imaju nešto drugačije u sebi što im je omogućilo da se uspostave i šire u inostranstvu“, objašnjava dr Galan Diaz.
Prateći ovaj pristup, naučnici su otkrili da, upoređujući biljne vrste transportovane iz Mediteranskog basena u druge mediteranske klimatske regione (Kalifornija, Centralni Čile, Kejp region Južne Afrike i Jugozapadna i Južna Australija) u potrazi za prediktorima invazivnosti, samo one vrste sa velikim rasponom distribucije koje zauzimaju eks habitacionu regiju u cli.
Takođe, vrste sa mnogo vektora disperzije (na primer one koje imaju seme koje su raspršile životinje, voda ili vetar), dugim periodima cvetanja i akvizitivnim nadzemnim i podzemnim strategijama korišćenja resursa najverovatnije će postati egzotične. Većina ovih informacija o postrojenjima je lako dostupna ili ih je lako dobiti iz besplatnih skladišta otvorenog pristupa.
„Utvrđivanje faktora koji unapred prilagođavaju biljne vrste da se uspešno uspostave i šire izvan svojih prirodnih opsega predstavlja moćan pristup sa velikim potencijalom za upravljanje“, pišu istraživači u svom radu. „Ovaj okvir ima potencijal da poboljša modele predviđanja i prakse upravljanja kako bi se sprečili štetni uticaji vrsta u napadnutim zajednicama.“
„Koristeći postojeće informacije, možemo da identifikujemo ključne vrste koje treba pratiti. Ovo je posebno ohrabrujuće u eri velikih podataka, gde se zapažanja iz aplikacija za nauku građana dodaju onima naučnika, povećavajući potencijal sistema za skrining“, kaže dr Galan Diaz u zaključku.
