Tim UNIGE pokazuje da je ljudski mozak sposoban da identifikuje vokalizacije određenih vrsta primata, ako su nam bliske i ako su korišćene frekvencije takođe bliske našim.
Da li možemo da razlikujemo glasovne emisije određenih primata? Tim sa Univerziteta u Ženevi (UNIGE) zatražio je od volontera da kategorizuju vokalizacije tri vrste velikih majmuna (Hominidae) i ljudi. Tokom svakog izlaganja ovoj „onomatopeji“, merena je moždana aktivnost.
Za razliku od prethodnih studija, naučnici otkrivaju da filogenetska blizina – ili srodstvo – nije jedini faktor koji utiče na našu sposobnost da identifikujemo ove zvukove. Akustična blizina — vrsta frekvencija koje se emituju — takođe je odlučujući faktor.
Ovi rezultati pokazuju kako je ljudski mozak evoluirao da efikasnije obrađuje vokalne emisije nekih od naših najbližih rođaka. Studija je objavljena u Cerebral Cortek Communications.
Naša sposobnost obrade verbalnog jezika nije zasnovana samo na semantici, odnosno značenju i kombinaciji jezičkih jedinica. Drugi parametri dolaze u obzir, kao što je prozodija, koja uključuje pauze, akcentuaciju i intonaciju. Afektivni rafali – „Aaaa!“ ili „Oh!“ na primer—takođe su deo ovoga, a mi ih delimo sa našim rođacima primatima. Oni doprinose značenju i razumevanju naših vokalnih komunikacija.
Kada se emituje takva glasovna poruka, ove zvukove obrađuju frontalni i orbitofrontalni regioni našeg mozga. Funkcija ove dve oblasti je, između ostalog, da integriše senzorne i kontekstualne informacije koje vode do odluke. Da li se aktiviraju na isti način kada smo izloženi emocionalnim vokalizacijama naših bliskih rođaka šimpanzi, makaka i bonoba? Da li možemo da ih razlikujemo?
UNIGE tim je pokušao da sazna tako što je grupu od 25 volontera izložio različitim vokalizacijama ljudi i majmuna. „Učesnici su stavljeni u MR skener i dobili su slušalice. Nakon kratkog perioda upoznavanja sa različitim tipovima vokalizacija, svaki učesnik je morao da ih kategoriše, odnosno da identifikuje kojoj vrsti pripada“, objašnjava Leonardo Ceravolo, viši predavač. na UNIGE-ovom Fakultetu za psihologiju i obrazovne nauke, i prvi autor studije.
Ove vokalizacije su bile afilijativnog tipa, odnosno povezane sa pozitivnom interakcijom, ili agonističkog tipa, odnosno povezane sa pretnjom ili nevoljom. Ljudske vokalizacije potiču iz baza podataka koje su snimili glumci. Majmuni su potekli sa terenskih snimaka napravljenih u okviru prethodnih istraživanja. Ova studija je prva te vrste koja uključuje bonobo vokalizaciju.
Rezultati pokazuju da su za vokalizacije makaka i šimpanze frontalni i orbitofrontalni regioni učesnika bili aktivirani na sličan način kao kod ljudskih vokalizacija. Učesnici su bili u stanju da ih lako razlikuju. S druge strane, kada su se suočili sa „zvucima“ bonoba, takođe bliskih rođaka ljudi, zahvaćena cerebralna područja su bila mnogo manje aktivirana, a kategorizacija je bila na nivou slučajnosti.
„Smatralo se da je srodstvo između vrsta — ‘filogenetska udaljenost’ – glavni parametar za sposobnost, ili ne, da prepoznamo ove različite vokalizacije. Mislili smo da što smo genetski bliži, to je ta sposobnost važnija,“ objašnjava Didier Grandjean, redovni profesor u Švajcarskom centru za afektivne nauke i na UNIGE-ovom Fakultetu za psihologiju i obrazovne nauke, koji je vodio studiju.
„Naši rezultati pokazuju da drugi parametar ulazi u igru: akustička udaljenost. Što je dinamika akustičkih parametara, kao što su frekvencije koje se koriste, udaljenija od onih kod ljudi, to se manje aktiviraju određeni frontalni regioni. Tada gubimo sposobnost da prepoznati ove zvukove, čak i ako ih emituje bliski rođak, u ovom slučaju bonobo.“
Bonobo pozivi su veoma visoki i mogu zvučati kao oni određenih ptica. Ova akustična udaljenost u smislu frekvencija, u poređenju sa ljudskim vokalizacijama, objašnjava našu nesposobnost da ih dekodiramo, uprkos našoj bliskoj filogenetičkoj blizini.
„Da li smo sposobni da identifikujemo različite emocionalne aspekte afilijativnih ili agonističkih vokalizacija koje emituju šimpanza, makak ili bonobo? I ako jeste, kako? Ova pitanja će biti u središtu našeg sledećeg istraživanja, koje će uključivati analizu ne samo našu sposobnost da kategorizujemo vokalizacije po vrstama, ali da identifikujemo njihov emocionalni sadržaj“, zaključuje Grandjean.
