Može li pranje odeće deterdžentom postati prošlost? Iako je istraživanje u ranoj fazi, istraga o tome da li se pranje ili čišćenje može obaviti prečišćenom vodom umesto rastvorom deterdženta izgleda obećavajuće.
„Naš cilj je da razvijemo naučni model koji objašnjava šta se dešava i hemijski i fizički kada se prljavština ukloni u prečišćenoj vodi. Kada je u pitanju pranje sa deterdžentima, već znamo šta se dešava, ali ovo je neistraženo područje“, kaže Andriani Tsompou, Dr. kandidat na Univerzitetu u Malmeu.
Profesor Vitalij Kočerbitov dodaje: „Dugoročno, naše istraživanje može da reši probleme životne sredine sa zagađenjem vode izazvanim deterdžentima. Da bismo u tome uspeli, moramo bolje razumeti intermolekularne sile koje deluju u prečišćenoj vodi.“
Hipoteza je da u prečišćenoj vodi – vodi koja je filtrirana i dejonizovana tako da se nečistoće, a posebno joni, uklanjaju – odbojne sile između naelektrisanih objekata postaju jače. Kao rezultat toga, čestice prljavštine se lakše odvajaju od površina i formiraju fino dispergovani koloidni sistem u vodi.
Tsompou objašnjava: „Kada imate soli u sistemu, prljavština koju želite da uklonite će se više skupljati i otežati vodi da ukloni čestice iz materijala.
Prema ranijim rezultatima studije objavljene u časopisu Journal of Colloid and Interface Science, Tsompou i njene kolege koristile su vodu različitih svojstava: vodu iz slavine, vodu sa dodatkom soli i dva stepena prečišćene vode. U KCM-D merenju — površinski osetljivoj tehnici u realnom vremenu za analizu interakcije površine i svojstava slojeva u tankim filmovima — postignuto je 90% prečišćavanja vazelina na staklenom predmetu za oba stepena prečišćene vode na 25 stepeni.
U kasnijim ispitivanjima, oni su eksperimentisali sa nekoliko ciklusa pranja i sa različitim temperaturama i postigli stepen prečišćavanja od 100% u prečišćenoj vodi na 40 stepeni u dva ciklusa pranja.
U ovim ispitivanjima, međutim, pretpostavljeni su najpovoljniji uslovi odabirom površina i prljavštine koje stvaraju slabe veze. „Koristili smo površine koje su pogodne za vodu kao što su staklo i silikat koji imaju negativan naboj, a zatim maslinovo ulje ili vazelin, koji takođe mogu dobiti negativno naelektrisanje, tako da se lako oslobađaju, objašnjava Tsompou.
Ideja je da se postepeno povećava čvrstoća veze i menjaju materijali kako bi se konačno približili realnim uslovima.
„Pošto su ovo tako komplikovani procesi, moramo da gradimo znanje iz manje komplikovanih oblasti. Sledeći korak će biti ulje na plastici koje se jače vezuju jedna za drugu. Krajnji cilj je, naravno, testiranje na stvarnoj tkanini“, kaže Tsompou.
