Azbestni materijali su nekada bili široko korišćeni u domovima, zgradama, automobilskim kočnicama i mnogim drugim građevinskim materijalima zbog svoje čvrstoće i otpornosti na toplotu i vatru, kao i zbog niske električne provodljivosti. Nažalost, pokazalo se da je izloženost azbestu udisanjem malih čestica vlakana veoma kancerogena.
Sada, po prvi put, istraživači sa Univerziteta u Pensilvaniji su pokazali da se ekstremofilne bakterije iz morskih sredina visoke temperature mogu koristiti za smanjenje toksičnosti azbesta. Istraživanje je objavljeno u Applied and Environmental Microbiology.
Veliki deo njihovih istraživanja fokusirao se na upotrebu termofilne bakterije Deferrisoma palaeochoriense za uklanjanje gvožđa iz azbestnih minerala kroz anaerobno disanje tog gvožđa. „Gvožđe je identifikovano kao glavna komponenta koja izaziva toksičnost azbestnih minerala i pokazalo se da njegovo uklanjanje iz minerala azbesta smanjuje njihova toksična svojstva“, rekla je dr Ileana Perez-Rodriges, docent za nauku o Zemlji i životnoj sredini na Univerzitet u Pensilvaniji.
Takođe se pokazalo da D. palaeochoriense posreduje u prenosu električnog naboja unutar gvožđa sadržanog u azbestu, bez promene njegove mineralne strukture. To bi moglo poboljšati električnu provodljivost azbesta, rekao je Peres-Rodriguez.
Na osnovu ovog zapažanja, bakterija bi se mogla koristiti za lečenje toksičnosti azbesta uklanjanjem gvožđa. Alternativno, nova svojstva električne provodljivosti mogu omogućiti ponovnu upotrebu tretiranog azbesta u tu svrhu.
Kao i kod gvožđa, vlaknaste silikatne strukture azbesta su takođe kancerogene. Pokazalo se da uklanjanje silicijuma i magnezijuma iz azbesta narušava njegovu vlaknastu strukturu. Istraživači su testirali sposobnost termofilne bakterije Thermovibrio ammonificans da ukloni ove elemente iz azbestnih minerala akumulacijom silicijuma u svojoj biomasi u procesu poznatom kao biosilicifikacija.
T. ammonificans je akumulirao silicijum u svojoj biomasi u prisustvu „serpentinskog“ azbesta, koji ima kovrdžava vlakna, ali ne i dok raste u prisustvu „amfibolnog“ azbesta, koji ima ravna vlakna, rekao je Perez-Rodriges.
Ova razlika, zajedno sa različitim količinama i tipovima elemenata koji se oslobađaju tokom interakcije mikroba i minerala sa različitim tipovima azbesta, „naglašava teškoću pristupa tretmanu azbesta kao jedinstvenom rešenju, s obzirom na jedinstvene hemijske sastave i kristalne strukture povezan sa svakim mineralom azbesta“, rekao je Perez-Rodriges.
Sve u svemu, ovi eksperimenti su promovisali uklanjanje gvožđa, silicijuma i/ili magnezijuma za detoksikaciju azbesta na superiorniji način u poređenju sa drugom biološki posredovanom detoksikacijom azbesta, kao što je preko gljivica, rekao je Perez-Rodriguez. Međutim, biće potrebna dalja analiza da bi se optimizovali tretmani azbesta kako bi se odredile najpraktičnije metode za detoksikaciju i/ili ponovnu upotrebu azbesta kao sekundarne sirovine.
