Tim biofizičara povezanih sa nekoliko institucija u Kini otkrio je eksperimentisanjem način na koji je rani život mogao da preživi kosmičko zračenje. U svojoj studiji, objavljenoj u časopisu Nature Communications, grupa je sprovela eksperimente sa antioksidansima mangana otpornim na zračenje.
Prethodna istraživanja su pokazala da je Zemlja nastala pre otprilike 4,5 milijardi godina, a da je život nastao otprilike pola milijarde godina kasnije. Prethodna istraživanja su takođe pokazala da Zemljino magnetno polje nije počelo da štiti život od kosmičkog zračenja sve do pre otprilike 3,5 milijardi godina. Ovo dovodi do pitanja o tome kako je život mogao da počne i cveta u tim ranim godinama.
Pokazalo se da je vrsta bakterije poznata kao Deinococcus radiodurans sposobna da preživi nivoe radijacije koja bi ubila većinu drugih živih bića. Proučavanje ove bakterije otkriva da je u stanju da to uradi zbog količine jona Mn(II) (mangan) u svom telu — služi da zaštiti mala stvorenja od oksidativnog stresa koji bi se javio kod drugih bakterija koje nemaju to. Ovaj nalaz je doveo do teorija koje sugerišu da je skrivanje jona Mn(II) način na koji je rani život opstao na Zemlji.
Da bi testirao ovu teoriju, istraživački tim je kreirao modele koje opisuju kao protoćelije — takvi „koacervati“ su korišćeni da služe kao zamene za protoćelije ranog života na Zemlji. Tim je koristio dva tipa, jedan na bazi polifosfatnog mangana, a drugi na bazi polifosfatnih peptida.
Kada su izloženi visokim nivoima gama zraka, koacervati polifosfata i mangana ostali su netaknuti i održivi. S druge strane, polifosfatno-peptidni koacervati su uništeni.
Prethodno istraživanje je pokazalo da je polifosfatni mangan prisutan na Zemlji duže nego što je postojao život, verovatno proizveden tokom vulkanske aktivnosti — tako da bi bio dostupan za upotrebu protoćelijama kao sredstvo zaštite.
Istraživači sugerišu da su rane protoćelije na Zemlji mogle da prežive zahvaljujući zaštiti materijalom sličnim polifosfatnom manganu. Takve protoćelije, primećuju, mogle bi da prežive dovoljno dugo da se razviju u cijanobakterije i na kraju eukariotske ćelije, koje bi bile zaštićene Zemljinim magnetnim poljem i ozonskim omotačem.
