Poput životinja, mnoge biljne vrste se bore da se prilagode planeti kojom dominiraju ljudi. Međutim, biljke se često zanemaruju u naporima za očuvanje, iako su jeftinije i lakše se štite od životinja i igraju ključnu ulogu u jačanju naših sistema za ishranu, gorivo i medicinske sisteme. U pregledu objavljenom u časopisu Trends in Plant Science 2. maja, biljni ekolog predlaže pristup za sprečavanje svih budućih izumiranja kopnenih biljaka širom sveta koji uključuje obuku više stručnjaka za biljke, izgradnju onlajn „metaherbarijuma“ i stvaranje „mikrorezervata“.
„Ne postoji tehnički razlog zašto bi bilo koja poznata biljna vrsta izumrla“, piše biljni ekolog Richard T. Corlett iz tropske botaničke bašte Ksishuangbanna u Junanu, Kina. „Ako je nulto izumiranje potencijalno dostižno za biljke, manje ambiciozan cilj bi bio neoprostiv.“
Procenjuje se da bi 21%–48% vaskularnih biljnih vrsta—što uključuje cvetne biljke i drveće—moglo nestati, prvenstveno zbog promena u korišćenju zemljišta i neodrživih praksi žetve. Iako je potencijalno moguće sprečiti izumiranje svih 382.000 trenutno poznatih biljnih vrsta, nijedno rešenje ne funkcioniše za sve vrste.
Planovi očuvanja mogu imati mnogo oblika i mogu se sprovoditi ili u prirodnom staništu biljke, često u obliku rezervata prirode, ili u zaštićenom okruženju kao što je botanička bašta. Ponekad kombinacija najbolje funkcioniše. Na primer, mikrorezervat — mali komad zaštićenog zemljišta dizajniranog da zaobiđe prostorna ograničenja — mogao bi biti povezan sa zalihama smrznutih semena na koje se mogu vratiti ako je potrebno.
„Očuvanje samoodrživih divljih populacija u zaštićenim područjima je idealno“, kaže Korlet. „Ovo omogućava nastavak evolucije kao odgovor na tekuće promene životne sredine (kao što su klimatske promene i nove štetočine i bolesti) i stalnu podršku mutualista, biljojeda i patogena, od kojih se neki mogu suočiti sa izumiranjem bez svojih jedinih biljnih domaćina.
Jedna od najvećih prepreka u očuvanju biljaka je nedostatak obučenih stručnjaka, posebno u tropskim oblastima gde već postoji značajan zaostatak neidentifikovanih vrsta koje treba proučiti. „Neopisane vrste su nevidljive za nauku i planiranje očuvanja“, kaže Korlet. Verovatno je da su se mnoga „mračna izumiranja“, koja se dešavaju kada vrste nestanu, a da nismo ni znali da postoje, već desila.
Još jedna prepreka u sprečavanju izumiranja biljaka je pristup informacijama. Trenutno, najpouzdaniji zapisi o vrstama potiču od biljnih primeraka, koje je teško iskoristiti iz daljine. Korlet tvrdi da istraživači mogu da zaobiđu ovaj problem izgradnjom onlajn „metaherbarijuma“, povezujući digitalizovane zapise iz herbarijumskih primeraka sa fotografijama, procenama statusa, planovima oporavka i vezama sa drugim resursima. Baza podataka na mreži bi omogućila lak pristup informacijama potrebnim za spasavanje svih biljnih vrsta — podvig koji će zahtevati saradnju i posvećenost na individualnom, nacionalnom i globalnom nivou.
„Postoje neke velike oblasti kojima je potrebno više istraživanja, ali većina onoga što je potrebno nije novina, već mnogo više istog: više ljudi, više prostora, više finansiranja, više nadgledanja i više lokalnih intervencija koje rade,“ kaže Korlet.
