Naučnici iznose novo objašnjenje za džinovske eksplodirajuće kratere koji se, čini se, nasumično pojavljuju u sibirskom permafrostu.
Ovi krateri, prvi put primećeni 2012. godine, pojavljuju se u napuštenom sibirskom permafrostu, zbunjujući naučnike.
Oni mogu biti značajni, dostići više od 160 stopa u dubinu i 65 stopa u širinu, i raznositi komade krhotina stotinama stopa dalje.
Neki izveštaji sugerišu da se eksplozije mogu čuti 60 milja daleko.
Sada naučnici predlažu da bi vrući prirodni gas koji curi iz podzemnih rezervi mogao biti iza eksplozije.
Nalazi bi mogli da objasne zašto se krateri pojavljuju samo u određenim oblastima u Sibiru.
Područje je poznato po ogromnim podzemnim rezervama prirodnog gasa, rekao je za Business Insider vodeći autor studije Helge Hellevang, koji je profesor geonauka o životnoj sredini na Univerzitetu u Oslu u Norveškoj.
„Kada klimatske promene ili zagrevanje atmosfere oslabe drugi deo permafrosta, onda dobijate ove izlive — samo u Sibiru“, rekao je on.
Permafrost zadržava mnogo organskog materijala. Kako temperatura raste, ona se odmrzava, dozvoljavajući tom malču da se raspadne. Taj proces oslobađa metan.
Dakle, naučnici su prirodno predložili da se metan koji curi iz samog permafrosta nalazi iza kratera.
Ovo nije luda misao. Posebno se smatra da je to proces za koji se smatra da dovodi do termokarsta, jezera koja se pojavljuju u oblastima gde se topi permafrost, koji pune metan i mogu se zapaliti.
Ali to ne objašnjava zašto su takozvani eksplodirajući krateri tako lokalizovani.
Do sada je identifikovano samo osam ovih kratera, svi u veoma specifičnoj oblasti: zapadnosibirsko poluostrvo Jamal i Gidan u severnoj Rusiji.
Eksplodirajuća jezera, naprotiv, vide se u velikom broju oblasti gde se nalazi permafrost, uključujući Kanadu.
Hellevang i njegove kolege sugerišu da je u igri još jedan mehanizam: vrući prirodni gas, koji se prodire kroz neku vrstu geološkog raseda, nagomilava se ispod smrznutog sloja zemlje i zagreva večni led odozdo.
Ti vreli plinovi bi pomogli da se permafrost odmrzne sa dna, čineći ga slabijim i vjerovatnijim da će se urušiti.
„Ova eksplozija se može desiti samo ako je permafrost dovoljno tanak i slab da se razbije“, rekao je Helenvang.
Rastuće temperature istovremeno otapaju gornji sloj permafrosta. Ovo stvara savršene uslove da se gas iznenada oslobodi, izazivajući ili eksploziju ili „mehanički kolaps“ izazvan gasom koji je pod pritiskom.
To stvara krater, sugerišu Hellevang i njegove kolege.
Oblast je puna rezervi prirodnog gasa, što je u skladu sa teorijom Hellevanga i njegovih kolega, prema studiji.
„Ova oblast je jedna od najvećih naftnih provincija na svetu“, rekao je on.
Prema modelu naučnika, moglo je da se stvori više ovih kratera i da su od tada nestali pošto su obližnja voda i tlo pali da popune prazninu.
„Ovo je veoma udaljeno područje, tako da zapravo ne znamo pravi broj“, rekao je on.
„Ako pogledate satelitski snimak poluostrva Jamal, postoje hiljade ovih okruglih udubljenja nalik na ploče. Većina ili svi oni su mogli biti termokarsti, ali potencijalno mogu biti i raniji krateri koji su se formirali“, rekao je on.
Hipoteza je objavljena na onlajn serveru EarthArKsiv prošlog meseca. Članak još nije potvrđen recenzijom naučnih kolega.
Iako ideja ima zasluge, biće potrebno više dokaza da bi se pokazalo da se ove rezerve gasa stvaraju ispod permafrosta, rekla je za Nev Scientist Loren Šurmajer, naučnik za Zemlju sa Univerziteta Havaji koja istražuje ovu temu.
Ipak, ako se utvrdi da je hipoteza tačna, ovo bi moglo predstavljati probleme za klimatske modele.
Prirodni gas je pun metana, snažnog gasa staklene bašte. To bi moglo značiti da se krateri ponašaju kao ogromni dimnjaci kroz koje bi se štetna hemikalija mogla iznenada osloboditi u atmosferu, rekao je za Nev Scientist Thomas Birchall iz Univerzitetskog centra na Svalbardu u Norveškoj.
„Ako je to standardni način na koji velike akumulacije propadaju, onda bacate mnogo metana za vrlo kratko vreme“, rekao je on za Nev Scientist.
Helenvang je, međutim, bio oprezan. Ako ovaj fenomen postoji samo u ovoj veoma ograničenoj oblasti, moguće je da je uticaj mali na globalnom nivou. Iako je verovatno velika količina metana uskladištena u podzemnim rezervama, nije jasno koliko bi to moglo da izađe.
„Mislim da ono što treba da uradimo jeste da pre svega shvatimo koliko metana prirodno curi iz ovakvih sistema, a zatim da to uporedimo sa koliko metana se zapravo nalazi unutar permafrosta za organsku materiju“, rekao je Helenvang.
„Onda možemo imati realniji budžet o tome koliko se može osloboditi zbog atmosferskog zagrevanja ili klimatskih promena“, rekao je on.
