Pogledajte Zemlju izdaleka u svemiru, primetićete da izgleda ujednačeno svetla. Uzimajući u obzir da bi nesrazmerno prostranstvo tamnih okeanskih voda južne hemisfere trebalo da reflektuje manje sunčeve svetlosti, ovo nije ono što bismo mogli da očekujemo ovde dole na površini.
To je misterija koja je bila od interesa za naučnike od ranih 1970-ih, kada smo prvi put uspeli da dovedemo satelite u orbitu da merimo reflektovano sunčevo zračenje, koje je tehnički poznato kao albedo. Sada je ta misterija možda rešena.
Objašnjenje je da dok okeani južne hemisfere apsorbuju više sunčeve svetlosti, oni takođe proizvode veći broj oluja – a nastali olujni oblaci deluju kao reflektori koji uravnotežuju sunčevo zračenje koje se šalje nazad u svemir.
„Novo istraživanje rešava osnovno naučno pitanje i produbljuje naše razumevanje ravnoteže zračenja Zemlje i njenih efekata“, kaže Johai Kaspi, geofizičar sa Vajcmanovog instituta za nauku u Izraelu.
Dok sve vrste faktora utiču na albedo naše planete – na primer, ima li snega na zemlji ili ne – merenja bliže Zemljinoj površini pokazuju razliku u albedu između hemisfera.
Međutim, to nije slučaj kada se planeta posmatra iz daljine.
Tim je prikupio podatke iz različitih izveštaja, uključujući one sa satelita NASA Terra i globalnog skupa vremenskih podataka ERA5, koji takođe uključuje satelitska očitavanja. Zatim su uporedili 50 godina podataka o oblačnosti u odnosu na lokaciju oluje i informacije o intenzitetu.
Na osnovu obrazaca ciklona koji stvaraju oblake i anticiklona koji potiskuju oblake formiranih interakcijom temperature i pritiska u atmosferi, istraživači su uspeli da pokažu balansiranje Zemljinog albeda.
„Utvrđeno je da je albedo oblaka koji nastaje usled jakih oluja iznad južne hemisfere veoma precizan agens za pomeranje velikog kopna na severnoj hemisferi, i na taj način je očuvana simetrija“, kaže klimatski naučnik Or Hadas, sa Vajcmanovog instituta za nauku. .
„Ovo sugeriše da su oluje faktor povezivanja između sjaja Zemljine površine i oblaka, rešavajući misteriju simetrije.“
Sledeće pitanje je kako bi globalno zagrevanje moglo uticati na ovu ravnotežu. Na osnovu klimatskih modela, verovatno je da će, kako se planeta zagreva, severna hemisfera imati manje oluja u celini, dok će južna hemisfera imati manje slabijih i umerenih oluja.
Međutim, broj jakih oluja na južnoj hemisferi će se povećati zbog „pojačanja Arktika“; udarni efekti bržeg zagrevanja na Severnom polu. Teoretski, to bi trebalo da debalansira albedo simetriju.
Prema podacima istraživača, ozbiljniji vremenski događaji možda neće doprineti većem albedu oblaka iznad južne hemisfere jer nivoi oblaka dostižu zasićenje u jakim olujama. Južna hemisfera nagnuta ka jačim olujama sa manje oluja u celini može značiti sličan pad albeda na obe hemisfere, održavajući simetriju.
U ovoj fazi, međutim, teško je tačno predvideti šta će se dogoditi sa ukupnim sjajem Zemlje.
„Još nije moguće sa sigurnošću utvrditi da li će se simetrija narušiti pred globalnim zagrevanjem“, kaže Kaspi.
„Kako se globalno zagrevanje nastavlja, geoinženjerska rešenja će postati od vitalnog značaja za ljudski život da se nastavi sa njim. Nadam se da će bolje razumevanje osnovnih klimatskih fenomena, kao što je hemisferna albedo simetrija, pomoći u razvoju ovih rešenja.“