Prošlo je više od tri godine otkako su naučnici prvi put pronašli mikroplastiku koja pliva u četiri različite ljudske posteljice, a kako se ispostavilo, to je bio samo vrh ledenog brega.
Nekoliko godina kasnije, početkom 2023., istraživači su objavili da su pronašli mikroskopske čestice plastičnog otpada u najmanje 17 različitih placenti. Do kraja 2023. godine, lokalna studija na Havajima analizirala je 30 placenti koje su donirane između 2006. i 2021. samo da bi otkrila da se plastična kontaminacija značajno povećala tokom vremena.
Koristeći novu tehniku, istraživači su sada identifikovali sitne čestice i vlakna plastike manje od mikrona u najvećem uzorku placente do sada.
U sva 62 proučavana uzorka tkiva, tim je u svakom pronašao mikroplastiku različitih koncentracija. Ove koncentracije su se kretale od 6,5 do 685 mikrograma po gramu tkiva, što je mnogo više od nivoa pronađenih u ljudskom krvotoku.
Još niko ne zna šta ovo plastično zagađenje čini – ako ništa drugo – zdravlju fetusa ili majke. Iako je mikroplastika pronađena u svakom glavnom organu ljudskog tela, uključujući mozak, nije poznato da li su ovi zagađivači privremeni posetioci ili trajne i nagomilajuće pretnje po zdravlje.
Kako zagađenje životne sredine plastikom nastavlja da se pogoršava, kontaminacija placente je na putu da se samo povećava, jer ljudi udišu i unose više plastike nego ikada ranije.
„Doza stvara otrov“, objašnjava biolog Metju Kampen sa Univerziteta u Novom Meksiku.
„Ako doza nastavi da raste, počinjemo da brinemo. Ako vidimo efekte na placente, onda bi ceo život sisara na ovoj biljci mogao biti pogođen. To nije dobro.“
Utvrđivanje koliko se mikroplastike akumulira u ljudskom tkivu pokazalo se izuzetno teškim s obzirom na veoma malu veličinu ovih čestica.
Već godinama naučnici rade na čvrstoj metodi detekcije koja može kvantifikovati masu ovih zagađivača i odrediti njihovu specifičnu marku plastike. Tek tada se može pravilno proceniti uticaj na zdravlje.
Nova studija koristi novu tehniku visoke rezolucije za skeniranje plastike u ljudskoj krvi i tkivu. Prvo, istraživači su odvojili većinu biološkog materijala od plastičnih čvrstih materija, koristeći hemikalije i ultracentrifuge izuzetno velike brzine za odvajanje veoma malih molekula. Zatim su razbili polimere da bi odredili njihova specifična jedinjenja.
Kada se primeni na 62 uzorka placente, tehnika je otkrila da je više od polovine plastike koja se nalazi u placenti polietilen – plastika koja se najčešće proizvodi na našoj planeti, odgovorna za većinu kesa i boca za jednokratnu upotrebu.
Ostale plastične čestice identifikovane u placenti uključuju polivinil hlorid, najlon i polipropilen, koji su svi verovatno stari nekoliko decenija, jer su godinama bili izloženi vremenskim prilikama i oksidisani u okruženju pre nego što ih ljudi udahnu ili progutaju.
„Ovaj metod“, tvrde autori studije, „uparen sa kliničkim metapodacima, biće ključan za procenu potencijalnih uticaja nano MP-a na štetne ishode trudnoće“.
Do sada su kliničke studije o efektima plastičnog zagađenja malobrojne. Rana istraživanja sugerišu da što su manji plastični zagađivači, to lakše mogu da napadnu ćelije. Pa ipak, pri ovoj minijaturnoj veličini teže je odrediti njihove potencijalno toksične efekte.
U istraživanju mini-modela ljudskog creva, mikroplastika pokazuje potencijalno opasne imunološke efekte. Štaviše, rani eksperimenti na miševima sugerišu da mikro- i nanoplastika ima „potencijal da poremeti razvoj mozga fetusa, što zauzvrat može izazvati suboptimalne ishode neurorazvojnog razvoja“.
Razlozi za širok spektar koncentracija mikroplastike u ljudskim organima, uključujući placentu, trenutno su nepoznati. To može biti zbog analitičke greške, ili, kažu istraživači, može biti zbog „kombinacije faktora životne sredine, ishrane, genetike, starosti majke i životnog stila“.
„Faktori koji pokreću takve ekstremne opsege koncentracija nisu poznati, niti je očigledno da li takve koncentracije negativno doprinose rastu i razvoju placente ili fetusa, ili drugim posledicama po zdravlje majke“, dodaju istraživači.
„Placenta prima relativno visok protok krvi i uzima veliku količinu hranljivih materija iz krvi majke, što bi je moglo učiniti još izloženijom; stepen do kojeg zagađenje nano- i mikroplastikom može da se prenese preko složene placentne barijere, bilo pasivno ili aktivno zahteva dalju istragu.“
