Uprkos pažljivim naporima za očuvanje, istraživači su otkrili najmanje 16 različitih tipova mikroplastike koja se infiltrira u arheološko nalazište iz 2. veka u Jorku, Velika Britanija, do 7 metara dubine.
Ovaj region je poznat po svojoj vikinškoj i rimskoj istoriji.
„Prisustvo mikroplastike može i promeniće hemiju tla, potencijalno unoseći elemente koji će izazvati raspadanje organskih ostataka“, objašnjava arheolog David Jennings iz Iork Archaeologi. „Ako je to slučaj, očuvanje arheologije in situ možda više nije prikladno.
Ovo je velika briga za arheologiju jer je zaštita otkrića na njihovoj prvobitnoj lokaciji bila globalni standard generacijama.
Pilot studija je testirala uzorke sakupljene sa iskopavanja u Velington Rou 1988. i 1989. i upoređivala ih sa sveže izvađenim zemljištem sa ekvivalentnih dubina na obližnjim lokacijama.
Na užas ekotoksikologa Univerziteta Hal Džinet Ročel i kolega, obe grupe uzoraka su sadržale plastične fragmente, veličine između 1 μm i 5 mm.
I nisu se poklapali sa plastikom povezanom sa skladištenjem uzorka.
Tako su se ovi podmukli petrohemijski otpadni proizvodi infiltrirali duboko u tlo, čak i 1980-ih, nastavljajući stalni trend pronalaženja plastičnih mikročestica u svakom okruženju testiranom na Zemlji, od najviših vrhova, do najdubljih okeanskih rovova i unutrašnjosti naši organi.
„Mi o mikroplastici razmišljamo kao o veoma modernom fenomenu, jer o njoj zaista slušamo tek poslednjih 20 godina, kada je profesor Ričard Tompson 2004. godine otkrio da je preovlađujuća u našim morima od 1960-ih sa posleratnim bumom. u proizvodnji plastike“, kaže Dženings.
„Ova nova studija pokazuje da su čestice infiltrirane u arheološke naslage, a kao i okeani, to se verovatno dešavalo u sličnom periodu, sa česticama pronađenim u uzorcima tla uzetim i arhiviranim 1988. u Velington Rou u Jorku.
Najčešće identifikovane plastike su etilen vinil alkohol / etilen-vinil acetat koji se koristi zbog svoje fleksibilnosti u pakovanju i PP : PE kopolimer, koji se koristi za svoju izdržljivost u tepisima i lajsnama automobilskih branika.
Istraživači sumnjaju da obližnja reka Ouse, padavine i vodovodi koji propuštaju doprinose ovim dubokim naslagama mikroplastike. Testovi u obližnjem bunaru koji prima vodu iz izlivanja reke sadržali su slične hemijske profile.
Ironično, ističe tim, mikroplastični ‘tehno fosili’ bi mogli da pruže veoma finu rezoluciju datiranja budućim arheolozima, s obzirom na to da se odnosi i tipovi plastičnih polimera tako značajno menjaju tokom vremena.
„Upoznati smo sa plastikom u okeanima i rekama. Ali ovde vidimo naše istorijsko nasleđe koje uključuje toksične elemente“, objašnjava arheolog Džon Šofild sa Univerziteta u Jorku.
„U kojoj meri ova kontaminacija ugrožava dokaznu vrednost ovih naslaga, a njihov nacionalni značaj je ono što ćemo pokušati da saznamo sledeće.
Ovo istraživanje je objavljeno u časopisu Science of the Total Environment.
