Svet postaje zakrčen plastikom. Čestice plastike tako male da se ne mogu videti golim okom pronađene su skoro svuda, od okeanskih dubina do planinskih vrhova. Oni su u tlu, u biljkama, u životinjama i oni su u nama. Pitanje je: kakvu štetu, ako je ima, oni nanose?
Kada se plastično smeće baci na deponiju ili u more, ono se veoma sporo raspada. Sunčeva svetlost i talasi uzrokuju da površina plastike postane krhka, a čestice se izbacuju u okolinu. Kolektivno poznate kao „male plastične čestice“, one su u veličini od pet milimetara ili manje (mikroplastika) do manje od hiljaditi deo milimetra (nanoplastika). Najmanji se mogu otkriti samo posebnim naučnim instrumentima.
Ostaje nejasno kako mikroplastika i nanoplastika dospevaju u živa bića, ali je predloženo nekoliko ulaznih tačaka. Na primer, mogu proći kroz creva iz hrane ili pića kontaminiranih malim plastičnim česticama. Ili se mogu udahnuti ili apsorbovati kroz kožu.
Naše istraživanje sugeriše da je bar za neke životinje nanoplastika loša vest. Ubrizgali smo plastične nanočestice u pileće embrione. Otkrili smo da su čestice brzo putovale u krvi do svih tkiva, posebno do srca, jetre i bubrega. Izlučili su ih i embrionalni bubrezi.
Takođe smo primetili da plastične nanočestice imaju tendenciju da se zalepe za određenu vrstu matičnih ćelija u embrionu. Ove ćelije su neophodne za normalan razvoj nervnog sistema i drugih struktura. Svako oštećenje matičnih ćelija moglo bi da ugrozi razvoj embriona.
Sumnjamo da matične ćelije pilećeg embriona na svojoj površini imaju supstance koje se nazivaju „molekuli ćelijske adhezije“, a koje se lepe za nanočestice polistirena koje smo koristili. Pratimo ovo otkriće, jer kada se nanoplastika zalepi za ćelije i uđe u njih, može izazvati ćelijsku smrt, pa čak i ozbiljne urođene defekte kod pilića i miševa.
Slične studije se, naravno, ne mogu sprovesti na ljudima, tako da još uvek nije moguće reći kakve su implikacije naših istraživanja na životinjama za ljude. Ono što znamo je da se nanoplastika nalazi u krvi ljudskih bića, u drugim telesnim tečnostima i nekoliko glavnih organa i ključnih telesnih tkiva.
Poslednjih godina, mikroplastika i nanoplastika pronađena je u mozgu, srcima i plućima ljudi. Oni su otkriveni u arterijama ljudi sa arterijskom bolešću, što sugeriše da mogu biti potencijalni faktor rizika za kardiovaskularne bolesti. A otkriveni su u majčinom mleku, posteljici i, nedavno, penisima.
Kineski istraživači su ranije ove godine izvestili da su pronašli mikroplastiku u testisima ljudi i pasa. Nedavno je drugi kineski tim pronašao mikroplastiku u svih 40 uzoraka ljudske sperme koje su testirali. Ovo sledi italijansko istraživanje koje je otkrilo mikroplastiku u šest od deset uzoraka ljudske sperme.
Strahujemo da bi mikroplastika i nanoplastika mogla delovati na sličan način kao smrtonosna azbestna vlakna. Poput azbesta, oni se ne razgrađuju u telu i mogu se uneti u ćelije, ubijajući ih i potom oslobađajući da oštete još više ćelija.
Ali ovde je potreban oprez. Nema dokaza da nanoplastika može proći kroz placentu i ući u ljudski embrion.
Takođe, čak i ako nanoplastika prođe kroz placentu, i to u dovoljnom broju da ošteti embrion, očekivali bismo da ćemo poslednjih godina videti veliki porast abnormalnih trudnoća. To je zato što problem plastičnog otpada u životnoj sredini tokom godina enormno raste. Ali nismo svesni bilo kakvih dokaza o odgovarajućem, velikom porastu urođenih mana ili pobačaja.
To je, za sada, umirujuće.
Može biti da mikroplastika i nanoplastika, ako nanose štetu našim telima, to čine na suptilan način koji još nismo otkrili. U svakom slučaju, naučnici naporno rade da otkriju koji bi rizici mogli biti.
Jedan obećavajući put istraživanja bi uključivao upotrebu ljudskog placentnog tkiva uzgojenog u laboratoriji. Specijalna veštačka tkiva placente, nazvana „organoidi trofoblasta“, razvijena su za proučavanje kako štetne supstance prolaze kroz placentu.
Istraživači takođe istražuju potencijalno korisne upotrebe nanoplastike. Iako još uvek nisu licencirani za kliničku upotrebu, ideja je da se mogu koristiti za isporuku lekova određenim telesnim tkivima kojima su potrebni. Ćelije raka bi, na ovaj način, mogle da budu ciljane za uništenje bez oštećenja drugog zdravog tkiva.
Bez obzira na ishod istraživanja nanoplastike, mi i mnogi drugi naučnici nastavićemo da pokušavamo da saznamo šta nanoplastika čini nama samima i životnoj sredini.
