Gastrointestinalni trakt je već poznat istraživačima kao glavno mesto skladištenja mikro- i nanoplastičnih čestica (MNP) u ljudskom telu. Istraživački konzorcijum koji se sastoji od Univerziteta u Beču, Medicinskog univerziteta u Beču i drugih partnera pod vođstvom CBmed GmbH u Gracu, sada je istražio efekte sitnih plastičnih čestica na ćelije raka u ljudskom gastrointestinalnom traktu.
Studija je pokazala da MNP ostaju u ćeliji mnogo duže nego što se ranije pretpostavljalo, pošto se prenose na novoformiranu ćeliju tokom ćelijske deobe. Otkrivene su i prve indikacije da bi plastične čestice mogle da podstiču metastaze tumora. Rezultati studije su nedavno objavljeni u časopisu Hemosfera.
Pored disanja, gutanje je najvažniji put za MNP u organizam. Čestice plastike do težine kreditne kartice (oko 5 grama) svake nedelje ulaze u gastrointestinalni trakt. Tim koji su predvodili Verena Pichler (Univerzitet u Beču, CBmed) i Lukas Kenner (MedUni Vienna, CBmed, Vetmeduni Vienna) istraživao je interakcije između MNP-a i različitih ćelija raka debelog creva.
U svojim analizama, ne samo da su bili u stanju da pokažu kako MNP ulaze u ćeliju i gde se tačno deponuju, već su primetili i njihove direktne efekte: MNP se preuzimaju u lizozome kao i drugi otpadni proizvodi u telu. Lizozomi su ćelijske organele koje su poznate i kao „želudac ćelije“ i razgrađuju strana tela u ćeliji. Međutim, istraživači su primetili da, za razliku od stranih tela biološkog porekla, MNP se ne degradiraju zbog svog stranog hemijskog sastava.
U zavisnosti od različitih faktora, MNP-ovi se čak prenose na novoformiranu ćeliju tokom ćelijske deobe i stoga će verovatno biti uporniji u ljudskom telu nego što se prvobitno pretpostavljalo. Pored toga, postoje početne indikacije da MNP povećavaju migraciju ćelija raka u druge delove tela i na taj način mogu da promovišu metastaze tumora. Ovaj efekat sada treba dalje istražiti u narednoj studiji.
Izmenjeno ponašanje ćelija kolorektalnog karcinoma u odnosu na ćelijsku migraciju prvenstveno je primećeno kao rezultat interakcije sa plastičnim česticama koje su manje od jednog mikrometra (1 µm = 0,001 mm). Čestice ove veličine se obično nazivaju nanoplastika, koja se javlja 10 do 100 puta češće od mikroplastike u boci za vodu, na primer.
Nesporno je da što su plastične čestice manje, to su štetnije. „Ovo je još jednom u skladu sa rezultatima naših analiza“, kaže Verena Pichler. „Naša studija takođe potvrđuje nedavne nalaze koji ukazuju na to da MNP mogu uticati na ponašanje ćelija i možda doprineti napredovanju bolesti“, dodaje Lukas Kenner.
„S obzirom na sveprisutnost plastike u životnoj sredini i upornu izloženost čak i ljudi najmanjim plastičnim česticama, hitno su potrebne dalje studije kako bi se posebno istražili dugoročni efekti“, kaže Kener. „Može se pretpostaviti da MNP izaziva hroničnu toksičnost“, kaže Pichler.
Najnoviji rezultati i ranije studije pokazuju visoku apsorpciju i dugo zadržavanje u tkivima i ćelijama. Istražene čestice stoga ispunjavaju dve od tri karakteristike u toksikologiji koje se koriste za klasifikaciju supstanci kao zabrinjavajuće u skladu sa Uredbom EU o hemikalijama (REACH).
