Veliko međunarodno ispitivanje je zaključilo da, gde je to moguće, hirurzi treba da zamene uklonjeni deo lobanje nakon operacije da bi lečili oblik krvarenja u mozgu. Ovaj pristup će spasiti pacijente od potrebe da se podvrgnu rekonstrukciji lobanje dalje.
Ispitivanje RESCUE-ASDH, finansirano od strane britanskog Nacionalnog instituta za istraživanje zdravlja i nege (NIHR), uključivalo je 40 centara u 11 zemalja i uključivalo 450 pacijenata. Rezultati suđenja objavljeni su danas u časopisu Nev England Journal of Medicine i objavljeni su na godišnjem sastanku Američkog udruženja neuroloških hirurga.
Jedan od potencijalno opasnih po život rezultata povrede glave je takozvani akutni subduralni hematom – krvarenje koje se javlja između mozga i lobanje i može dovesti do povećanja pritiska. Takva krvarenja zahtevaju operaciju da bi se zaustavilo krvarenje, uklonio krvni ugrušak i smanjio pritisak.
Trenutno postoje dva pristupa takvoj operaciji. Jedan pristup je dekompresivna kranijektomija, koja uključuje ostavljanje dela lobanje – koja može biti dugačka i do 13 cm – kako bi se pacijent zaštitio od oticanja mozga, što se često vidi kod ove vrste krvarenja. Lobanja koja nedostaje obično će morati da se rekonstruiše iu nekim centrima za lečenje pacijentova sopstvena kost će biti zamenjena nekoliko meseci nakon operacije, dok se u drugim centrima koristi proizvedena ploča.
Drugi pristup je kraniotomija, u kojoj se deo lobanje zamenjuje nakon što je krvarenje prekinuto i krvni ugrušak uklonjen. Ovaj pristup će eliminisati potrebu za rekonstrukcijom lobanje dalje.
Do danas je bilo malo ubedljivih dokaza i stoga nema jednoobrazno prihvaćenih kriterijuma za koji pristup koristiti. Da bi rešio ovo pitanje, međunarodni tim predvođen istraživačima sa Univerziteta u Kembridžu i Kembridž univerzitetskih bolnica NHS fondacije sproveo je randomizovano ispitivanje — RESCUE-ASDH — u kojem su pacijenti koji su bili podvrgnuti operaciji traumatskog akutnog subduralnog hematoma nasumično raspoređeni da se podvrgnu dekompresivnoj kraniektomiji. ili kraniotomija.
Ukupno 228 pacijenata je raspoređeno u grupu sa kraniotomijom, a 222 u grupu sa dekompresivnom kraniektomijom. Istraživači su procenili ishode za ove pacijente i njihov kvalitet života do godinu dana nakon operacije, mereno na skalama kliničke evaluacije.
Pacijenti u obe grupe imali su slične ishode vezane za invaliditet i kvalitet života 12 meseci nakon operacije, sa trendom — koji nije bio statistički značajan — ka boljim ishodima sa kraniotomijom.
Otprilike jedan od četiri pacijenta (25,6%) u grupi sa kraniotomijom i jedan od pet (19,9%) u grupi sa dekompresivnom kraniektomijom imali su dobar oporavak mereno na vagi.
Otprilike svaki treći pacijent u obe grupe (30,2% pacijenata u grupi sa kraniotomijom i 32,2% onih u grupi sa dekompresivnom kraniektomijom) je umro u prvih 12 meseci nakon operacije.
14,6% grupe sa kraniotomijom i 6,9% grupe sa dekompresivnom kraniektomijom zahtevalo je dodatnu operaciju lobanje u roku od dve nedelje nakon randomizacije. Međutim, ovo je bilo uravnoteženo sa činjenicom da je manje ljudi u grupi sa kraniotomijom iskusilo komplikacije na ranama (3,9% u odnosu na 12,2% u grupi sa dekompresivnom kraniektomijom).
Profesor Peter Hutchinson, profesor neurohirurgije na Kembridžu i glavni istražitelj suđenja, rekao je: „Međunarodno randomizirano ispitivanje RESCUE-ASDH je prva multicentrična studija koja se bavi vrlo uobičajenim kliničkim pitanjem: koja tehnika je optimalna za uklanjanje akutnog subduralnog hematoma—a kraniotomija (vraćanje kosti nazad) ili dekompresivna kraniektomija (izostavljanje kosti)?
„Ovo je bilo veliko ispitivanje i rezultati ubedljivo pokazuju da nema statističke razlike u 12-mesečnim ishodima vezanim za invaliditet i kvalitetu života između dve tehnike.“
Profesor Angelos Kolias, konsultant neurohirurg na Kembridžu i ko-glavni istražitelj suđenja, rekao je: „Na osnovu nalaza ispitivanja, preporučujemo da nakon uklanjanja krvnog ugruška, ako se koštani režanj može zameniti bez kompresije mozga, hirurzi treba da urade dakle, umesto da izvrši preventivnu dekompresivnu kranijektomiju.
„Ovaj pristup će spasiti pacijente da ne moraju da se podvrgnu rekonstrukciji lobanje, što nosi rizik od komplikacija i dodatnih troškova zdravstvene zaštite, dalje u nizu.
Istraživači, međutim, ističu da nalazi možda nisu relevantni za okruženja sa ograničenim resursima ili vojna, gde se preventivna dekompresivna kranijektomija često koristi zbog odsustva naprednih ustanova intenzivne nege za postoperativnu negu.
Profesor Endrju Farmer, direktor NIHR-ovog Programa za procenu zdravstvene tehnologije (HTA), rekao je: „Nalazi ovog vodećeg svetskog ispitivanja pružaju važne dokaze koji će poboljšati način na koji se leče pacijenti sa povredama glave. Visokokvalitetna, nezavisno finansirana istraživanja poput ovog su od vitalnog značaja za obezbeđivanje dokaza za poboljšanje zdravstvene i socijalne prakse i tretmana. Istraživanje je ključno u informisanju onih koji planiraju i pružaju negu.“