Pitajte osobu odraslu na Tajvanu gde najviše oseća bes u svom telu; postoji velika šansa da će ukazati negde oko glave ili grudi. Na pola sveta u Finskoj, sigurno ćete naći vrlo sličan odgovor.
Bez obzira gde idete danas, većina nas povezuje emocije poput besa sa veoma sličnim delovima anatomije.
Uskočite u svoju vremensku mašinu i podesite brojčanik za drevnu Mesopotamiju; možda ćete naći ljude koji pokazuju veoma različite delove tela. Prema nedavnoj analizi hiljada neoasirskih tekstova iz 10. do 7. veka pre nove ere, bes je emocija koja se nalazi u butinama.
Što je još čudnije, ljubav i sreća su tipično usidrene u jetri, patnja se često oseća u pazuhu, a seksualno uzbuđenje može biti osećaj zglobova, na svim mestima.
Predvođen kognitivnim neuronaučnikom Juhom Lahnakoskijem iz Istraživačkog centra Julih, Nemačka, tim istraživača je pregledao zapise u Otvorenom bogato anotiranom klinastom korpusu, katalogizujući termine za emocije i delove tela.
Rezultat je toplotna mapa delova tela specifičnih za 18 različitih emocionalnih senzacija, od ljubavi, besa i zavisti do sreće, ponosa, pa čak i frustracije.
Zapadne kulture dele anatomski atlas osećanja. Uzimajući u obzir stepene pesničke dozvole, ljubav se obično drži u našim bolnim slomljenim srcima, požuda rasplamsava nedra, para izbija iz naših ušiju kada smo besni, a strah nam se vrti u crevima.
Pomislite na jadnu jetru, potkolenice i bubrege, o kojima se retko razmišlja.
Ova udruženja su snažno univerzalna, barem u današnjem svetu. Iako postoji određeni stepen varijacija, studije o jeziku i muzičkim senzacijama u različitim kulturama sugerišu da su ljudi svuda povezani nitima emocionalnih karata tela.
Na površini, ova sličnost možda i nije toliko iznenađujuća. Povlačenje konopa između „odmori se i probaj“ našeg parasimpatičkog nervnog sistema i „bori se ili beži“ odgovora simpatičkog nervnog sistema ima suptilno različite efekte na naše funkcionisanje.
Srce nam brže kuca u iščekivanju da dodirnemo voljenu osobu ; naš sistem za varenje se okreće da bi se nosio sa predstojećim pretnjama; glave nam lupaju sa porastom krvnog pritiska izazvanog stresom.
Ovo implicira da su ljudi uglavnom doživljavali istu mapu tokom istorije.
Testiranje te pretpostavke, međutim, nije tako jednostavno kao podizanje slike ljudskog tela i pitanje paleolitskog lovca na mamute gde osećaju sreću.
Tako su se Lahnakoski i njegov tim okrenuli detaljnim zapisima o životu, politici i mudrosti koje je ostavila kultura koja je kontrolisala veći deo Bliskog istoka pre skoro 3.000 godina.
„Čak i u drevnoj Mesopotamiji, postojalo je grubo razumevanje anatomije, na primer važnosti srca, jetre i pluća“, kaže viši autor studije, asiriolog Saana Sverd sa Univerziteta u Helsinkiju u Finskoj.
Ostavljajući po strani intrigantne kontraste, postojao je stepen preklapanja. Kao i mi, Asirci su osećali da im se srca puna ponosa i tuge u grudima. Malo emocija je bilo isključivo za bilo koji organ, ud ili zonu. Ljubav se možda osećala u kolenima, ali je takođe odjeknula u jetri i srcu.
Ipak, malo nas danas bi izrazilo saosećanje koje osećamo duboko u testisima, ili stid koji imamo u rukama, dajući nam pauzu da razmislimo da možda telesna mapa emocija možda nije tako stroga kao što nas druge studije navode na to.
Tumačenje jezika davno izgubljene kulture hiljadama godina nakon što je poslednji put izgovoreno prepuno je izazova. Dok su istraživači dali sve od sebe da izdvoje problematične ili zbunjujuće termine, model koji su koristili ostavlja prostora za tumačenje konteksta na različite načine.
Štaviše, intrinzična pristrasnost u alatima korišćenim u studiji isključila je žensku anatomiju, potencijalno izbrisavši čitav leksikon termina. Istraživači navode primer kako se asirska reč za matericu često koristila za opisivanje kraljevog saosećanja.
„Takođe, moramo imati na umu da su tekstovi tekstovi i da se emocije proživljavaju i doživljavaju“, kaže Sverd.
Napredak u generativnim jezičkim modelima mogao bi dodatno pomoći našoj sposobnosti da proučavamo metaforičke koncepte koje koriste različite kulture, pružajući nijansiraniji uvid u to kako su emocije povezane sa delovima našeg tela.
Kako buduća istraživanja nastavljaju da istražuju bogatstvo ljudskog izraza širom sveta i kroz vekove, nesumnjivo ćemo mapirati međusobnu igru između jezika i iskustva koja oblikuje način na koji komuniciramo, praveći otkrića koja bi trebalo da ispune našu jetru radošću.
Ovo istraživanje je objavljeno u iScience.
