Novi analitički rad vođen Danijelom Jahalom kvantifikuje intenzitet ovog bombardovanja. Koristeći NASA-in model za meteoroide, istraživači su izračunali stope udara za hipotetičku mesečevu bazu veličine Međunarodne svemirske stanice. Brojevi su zabrinjavajući, između 15.000 i 23.000 udara godišnje od čestica težine od milionitog dela grama do deset grama.
Ovi udari nisu blagi. Čak i čestica teška samo jedan mikrogram, koja bi bila nevidljiva golim okom, udarila bi sa dovoljno energije da napravi krater u metalu i potencijalno ošteti opremu. Za razliku od Zemlje, gde naša gusta atmosfera isparava većinu otpada pre nego što stigne do tla, mesečev vakuum ne pruža takvu zaštitu. Svaki mikrometeoroid koji se približava mesečevoj površini kontaktira sa hiperbrzinom.
Pretnja nije ravnomerna širom mesečeve površine. Jahalomov tim je otkrio da se stope udara razlikuju prema lokaciji, pri čemu mesečni polovi doživljavaju najmanje bombardovanje, što je dobra vest jer je NASA ciljala južni pol za svoju prvu Artemis bazu. Najveće stope udara javljaju se u blizini sub-Zemljine dužine, regije koja neprekidno gleda ka našoj planeti.
Zašto je lokacija važna? Odgovor leži u složenom odnosu Meseca sa Zemljom i Suncem. Mesečeva orbita štiti određene regije od meteoroidnih tokova, dok su druge oblasti više izložene. Razumevanje ovih obrazaca pomaže planovima misija da izaberu lokacije koje nude prirodnu zaštitu uz druge neophodnosti poput pristupa vodi i komunikacije sa Zemljom.
Sistemi zaštite će biti ključni bez obzira na lokaciju. Istraživači su modelovali kako bi aluminijumski Whipple štitovi, isti višeslojni sistemi zaštite korišćeni na Međunarodnoj svemirskoj stanici, funkcionisali na Mesecu. Ovi štitovi deluju tako što fragmentiraju dolazne čestice na žrtvenom spoljašnjem sloju, raspoređujući energiju udarca pre nego što stigne do kritične opreme ili zidova staništa.
Analiza pruža dizajnerima misija matematičku relaciju koja opisuje koliko udara bi prodrlo kroz zaštitu na osnovu specifikacija štita i lokacije. To omogućava inženjerima da izračunaju preciznu debljinu zaštite potrebnu za smanjenje rizika na prihvatljive nivoe bez dodavanja nepotrebne mase strukturama lansiranim sa Zemlje.
Za astronaute koji žive mesecima u bazi na Mesecu, ova mahom nevidljiva kiša otpada postaće deo svakodnevnog života, podsećajući nas da čak i na našem najbližem nebeskom susedu, svemir ostaje fundamentalno neprijateljski prema našem prisustvu.
