Nedavno istraživanje Univerzitetskog medicinskog centra Utreht (UMC Utrecht) pokazuje da naš mozak opada kasnije nego što se ranije mislilo. Umesto posle 25. godine života, to se dešava kada imamo između 30 i 40 godina. Istraživači su svoje rezultate objavili u časopisu Nature Neuroscience.
Klinički tehnolog Dorien van Blooijs i neurolog Frans Leijten, zajedno sa kolegama iz UMC Utrecht i Maio Clinic, sproveli su istraživanje brzine obrade našeg mozga i kako se ona menja kako starimo.
Istraživači su, između ostalog, otkrili da veze u našem mozgu postaju sve brže: od dva metra u sekundi kod dece od četiri do četiri metra u sekundi kod ljudi između trideset i četrdeset godina. Drugim rečima, udvostručenje. Tek posle tog uzrasta se usporava. „Naš mozak nastavlja da se razvija mnogo duže nego što smo mislili“, rekao je Van Bloojs.
Istraživači takođe vide razlike između regiona mozga. Prednji režanj, prednji deo našeg mozga odgovoran za razmišljanje i obavljanje zadataka, razvija se duže od područja odgovornog za kretanje. Van Bloojs objašnjava: „To smo već znali zahvaljujući prethodnim istraživanjima, ali sada imamo konkretne podatke. Razvoj brzine nije prava linija, već kriva.
Istraživači su dobili podatke vršeći precizna merenja pomoću mreže elektroda koju neki pacijenti sa epilepsijom postavljaju na mozak (ispod lobanje) u pripremi za operaciju epilepsije. Mreža se sastoji od 60-100 elektroda koje mogu meriti moždanu aktivnost. „Stimulisanjem elektroda pomoću kratkih struja, možemo da vidimo koja područja mozga reaguju abnormalno. Tako možemo da napravimo mapu koja područja treba, a koja ne treba ukloniti tokom operacije epilepsije“, rekao je Lejten.
Činjenica da bi podaci takođe mogli da nauče istraživače nečemu o tome kako naš mozak funkcioniše bila je novi uvid. „Prikupljamo ove podatke oko 20 godina“, rekao je Lejten. „Tek pre nekoliko godina shvatili smo da možemo da koristimo nezahvaćena područja kao model za zdrav ljudski mozak.“
Van Bloojs dodaje: „Ako stimulišete elektrodu u jednoj oblasti, reakcija se dešava u drugoj. To vam daje do znanja da su dve oblasti povezane. Zatim možete izmeriti koliko je vremena potrebno da se reakcija desi. Ako znate rastojanje između dva različita regiona mozga, možete izračunati koliko brzo se signal prenosi.“
Rezultati ove studije pružaju važne informacije o našem centralnom nervnom sistemu. Naučnici već dugo pokušavaju da mapiraju veze u našem mozgu. Sa ovim informacijama, stručnjaci mogu da naprave realnije kompjuterske modele našeg mozga.
Da bi ovi modeli radili, pored informacija o vezama, potrebne su i precizne vrednosti koje se tiču brzine tih veza. „Sada imamo ove brojke po prvi put“, objašnjava Lejten, „sa našim podacima, istraživači mogu da naprave nove i bolje kompjuterske modele koji povećavaju naše razumevanje mozga. Očekujemo da naš rad ne samo da unapredi istraživanje epilepsije, već i istraživanje drugih moždanih poremećaja.“
