Arheolozi su identifikovali ono što je možda najstarija evropska megastruktura koju je napravio čovek, potopljena 21 metar ispod Baltičkog mora u Meklenburškom zalivu u Nemačkoj. Ova struktura – koja je nazvana Blinkervall – je neprekidni nizak zid napravljen od preko 1.500 granitnih kamena koji se proteže skoro kilometar. Dokazi sugerišu da su ga izgradili paleolitski ljudi pre između 11.700 i 9.900 godina, verovatno kao pomoć za lov na irvase.
Arheolozi koji su istraživali Meklenburški zaliv koristili su niz podmorske opreme, metoda uzorkovanja i tehnika modeliranja da rekonstruišu drevno korito jezera i okolni pejzaž. Ovo je otkrilo da Blinkervall stoji na grebenu koji ide od istoka ka zapadu, sa jezerskim basenom širokim 5 km nekoliko metara ispod grebena na jugu.
Ljudsko, a ne prirodno, poreklo Blinkervall-a potvrdio je arheološki ronilački tim koji je fotografisao delove zida. Ovi pokazuju da se sastoji od 288 veoma velikih gromada, koje je verovatno na tom mestu ispustio glečer koji se povlači, povezanih sa 1.673 manja kamena.
Čini se da je ovo manje kamenje sakupljeno iz neposredne blizine, jer područje severno od zida ima mnogo manje kamenja od područja još severnije. Dobijena struktura je nešto ispod metra visine i do dva metra široka, sa izuzetnom pravilnošću na dužini od 971 metar.
U vreme njegove izgradnje, pejzaži i morski pejzaži severozapadne Evrope bili su veoma drugačiji od današnjih. Klima je počela da se zagreva kako se završila hladnija era pleistocena i počela toplija era holocena. Nivoi mora su bili mnogo niži, a veliki glečeri su se nalazili na većem delu Fenoskandije.
Zemljište oko sliva Baltičkog mora brzo se uzdizalo, oslobađano od težine glečera koji se povlači i pretvarajući bočatu vodenu masu poznatu kao more Joldija u slatkovodno jezero Ancil. Velika Britanija je bila poluostrvo evropskog kontinentalnog kopna, sa ogromnom ravničarskom ravnicom poznatom kao Dogerland koja se proteže od Norfolka do Holandije. Krda irvasa, evropskih bizona i divljih konja migrirala su kroz njegov retko pošumljeni pejzaž.
U kulturnom smislu, ovaj period, poznat kao kasni gornji paleolit, obeležen je značajnim obeležjima u tehnološkim inovacijama ljudi koji su živeli u to vreme. Psi su nedavno pripitomljeni; postoje regionalno različiti oblici kamenih projektila; i česta je upotreba ukrašenih harpuna od kosti i rogova, kao i specijalističke strategije lova koje se koriste za ciljanje migrirajućeg plena.
Identifikacija Blinkervall-a sada pokazuje da su paleolitski lovci upravljali svojim pejzažom da bi pomogli svojim lovačkim aktivnostima smišljenije nego što se ranije mislilo.
Izgradnja zidova i druge karakteristike pejzaža su nam poznate, posebno u kontekstu ograđenog zemljišta za poljoprivredu. I savremena i drevna društva koja su se tradicionalno preživljavala lovom i sakupljanjem divljih resursa takođe su poznata po tome da menjaju svoje okruženje izgradnjom karakteristika kao što su kameni zidovi. Koriste se u razne svrhe, uključujući ribolov, pecanje školjki i lov.
Istraživači su uporedili Blinkervall sa drugim arheološki dokumentovanim strukturama slične dužine i tipa konstrukcije koje su identifikovane na Bliskom istoku, u Severnoj Americi, Kanadi i Grenlandu.
Ove strukture se tumače kao izgrađene u svrhu lova na divljač. U ovoj strategiji, lovci koriste pejzaž i izgrađene karakteristike da bi stekli prednost nad svojim plenom usmeravajući njegove pokrete na lokaciju gde su ranjiviji na napade drugih lovaca.
Sličnost Blinkervall-a sa ovim drugim strukturama i njegova konstrukcija pored vodene površine dovela je do sugestije da je zid stvoren za istu svrhu. Samo jezero je takođe moglo biti korišćeno u ovoj strategiji.
Jedno arheološko nalazište iz Nemačke koje podržava ovu interpretaciju je Stellmoor, koje se nalazi severno od Hamburga i koje datira iz poslednjeg vremena kada je Blinkervall mogao biti izgrađen.
Lokalitet se nalazi na kraju uske doline u kojoj su hiljade kostiju irvasa — neke sa tragovima lova, vrhovima kremenim vrhovima, pa čak i drškama strela od borove šume — pronađene očuvane u drevnim jezerskim sedimentima. Dokazi iz lova u Stellmoor-u pokazuju da su irvasi bili pogođeni strelama dok su terani niz dolinu u jezero.
Iako nema arheoloških dokaza u Stellmooru koji bi sugerisali da su ljudi namerno stvorili ili promenili pejzaž kako bi poboljšali svoj lovni uspeh, to pokazuje kako je topografija pejzaža iskorišćena u korist lovaca. Konstrukcija Blinkervall-a pruža dokaz da su paleolitski ljudi ovaj nivo planiranja i koordinacije podigli korak dalje.
To pokazuje da su prepoznali i razumeli instinkte svog plena tako dobro da su bili u stanju da predvide njihovo kretanje – i kako će reagovati kada se suoče sa veštački stvorenom preprekom kao što je Blinkervall.
Otkriće ovog monumentalnog dela lovačke arhitekture je jedinstveno u Evropi. Sa maksimalno 11.700 godina, to je jedan od najstarijih primera na svetu, koji potencijalno prethodi pustinjskom „zmaju“ u Džibal al-Gadiviju u Jordanu za više od hiljadu godina.
Blinkervall dodaje novi element našem razumevanju visokokvalifikovanih i specijalizovanih lovačkih strategija koje su osmislili ljudi na kraju poslednjeg glacijalnog perioda—strategija koje su nastavili da se koriste u različitim predelima milenijumima. A otkrića se verovatno neće zaustaviti ovde.
Meklenburški zaliv ima potencijal da otkrije dalje arheološke dokaze jednakog značaja. Istraživači ne isključuju mogućnost da se pronađe još jedan zid ili druge povezane karakteristike, zakopane kasnijom sedimentacijom drevnog jezera.
Ako bi oružje, oruđe ili ostaci životinja bili pronađeni na lokalitetu, to bi otkrilo informacije o prirodi i trajanju njegove upotrebe — i daleko bolji uvid u sofisticirane strategije preživljavanja paleolitskih lovaca na Baltiku.
