Da li bi divlji život u Sredozemnom moru preživeo kada bi ljudi isušili ovu slanu vodu i pretvorili je u ogromno jezero? Ovo pitanje nije samo plod mašte, već je privuklo pažnju Hermana Sorgela, arhitekte koji je sanjao o gradnji džinovske brane preko Gibraltarskog moreuza, čime bi omogućio da Mediteran presuši, stvarajući novo tlo za kolonizaciju.
Sorgel je vodio kampanju za ovaj projekat tokom 1950-ih, verujući da bi to podstaklo saradnju između Afrike i Evrope, kao i obezbedilo energiju kroz hidroelektrane. Međutim, istorija je već imala sličan scenario pre 5,5 miliona godina, kada je Mediteran bio odsečen od svetskih okeana zbog geoloških sila, rezultirajući sušenjem i ostavljanjem sloja soli dubokog do tri kilometra na dnu mora.
Naučnici su potvrdili ovu epizodu, poznatu kao Mesinijanska kriza saliniteta, kao jedan od najvećih događaja izumiranja na Zemlji. Studija objavljena u časopisu Science, koju je predvodila Konstantina Agiadi sa Univerziteta u Beču, pokazuje da je lokalni morski život gotovo nestao tokom ove krize saliniteta, a da je kasnija rekolonizacija dovela do slične faune kao danas.
Analizom fosila i statističkih podataka, istraživači su dokumentovali značajne promene u populacijama vrsta, prikazujući kako su atlantske vrste preuzele mesto izumrlih endemskih vrsta. Oporavak biodiverziteta Mediterana trajao je više od 1,7 miliona godina, sa ekosistemima koji su se polako obnavljali nakon ponovnog povezivanja sa Atlantikom.
Današnji visok biodiverzitet Mediterana, sa brojnim endemskim vrstama, ukazuje na to da je regija nekada bila slična pre Mesinijanske krize, ali je većina tih endemskih vrsta nestala tokom izolacije od Atlantika. Studija naglašava da geološka prošlost Zemlje može pružiti dragocene uvide o tome kako divlji svet reaguje na velike ekološke promene.
