Dokazano je da isključivo dojenje prvih šest meseci života štiti zdravlje majke i deteta. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), između 2015. i 2021. godine, 48 odsto majki je isključivo dojilo, što znači da njihove bebe nisu dobijale nikakvu drugu hranu ili tečnost.
Međutim, ova cifra je zasnovana na podacima prikupljenim iz anketa koje govore šta je detetu dato u prethodna 24 sata. Istraživački tim, uključujući članove sa Univerziteta u Tokiju, otkrio je da ovaj metod „24-časovnog opoziva“ precenjuje isključivo dojenje za oko šest puta u poređenju sa metodom „poziva od rođenja“.
24-časovni podaci o opozivu takođe ne odražavaju pozitivan uticaj podrške i smernica za dojenje u bolnici. Potrebno je više indikatora za procenu prakse dojenja dece i iskustva majki da bi se povećalo isključivo dojenje i poboljšali ishodi dojenja za oboje.
Dojenje je prirodno i naučeno ponašanje koje zahteva odgovarajuću podršku. Svetska zdravstvena organizacija i Dečji fond Ujedinjenih nacija (UNICEF) preporučuju da bebe budu isključivo dojene do šestog meseca života. Majčino mleko sadrži antitela i hormone, zajedno sa hranljivim materijama, što može pomoći u izgradnji otpornosti beba na uobičajene dečje bolesti i čak može smanjiti rizik od nekih bolesti u odraslom dobu.
Prema Centrima za kontrolu i prevenciju bolesti u SAD, dojenje takođe koristi majci smanjenjem rizika od raka dojke i jajnika, dijabetesa tipa 2 i visokog krvnog pritiska. Međutim, mnoge žene doje bez dovoljne pomoći ili uputstva, što može dovesti do toga da se majke bore sa ovim zahtevnim zadatkom i prestanu ranije.
SZO je postavila globalni cilj da poveća isključivo dojenje u prvih šest meseci sa procenjenih 38% između 2006. i 2010. na preko 50% do 2025. Da bi procenili napredak ka ovom cilju, SZO i UNICEF prikupljaju podatke o hranjenju dece od stanovništva – ankete domaćinstava na svake tri do pet godina.
Ove ankete pitaju šta su bebe mlađe od 5 meseci hranjene i koliko često u poslednja 24 sata. Međutim, ovaj 24-časovni metod opoziva kritikovan je jer ne daje pravu sliku prakse dojenja.
„Otkrili smo da samo pitanje majki da li trenutno doje precenjuje rasprostranjenost dojenja i takođe zanemaruje važnost pružanja odgovarajuće podrške u porodilištima“, rekla je docent Keiko Naniši sa Medicinskog fakulteta Univerziteta u Tokiju.
„Dugo sam mislio da 24-časovni opoziv koji koristi SZO kao indikator ne odražava odgovornosti zdravstvenog osoblja i ustanova. Kao majka, pedijatar, konsultant za dojenje i istraživač zdravlja majke i deteta, mislim promocija dojenja treba da se fokusira na stvaranje okruženja pogodnog za majku i bebu, uključujući zdravstveno osoblje i ustanove koje primenjuju prakse hranjenja bebe zasnovane na dokazima.“
U studiji na preko 4.000 majki u Japanu, Nanishi i tim su upoređivali odgovore na pitanja o dojenju koristeći 24-časovnu metodu opoziva i metodu opoziva od rođenja.
Za ove poslednje, postavljana su dodatna pitanja o tome kada je dojenje počelo i kada je završeno tokom meseci od rođenja kada je uvedeno i prestalo mlečno mleko i kada je počelo dohranu. Učesnici su takođe pitani o podršci dojenju u bolnici, koja se meri u odnosu na Deset koraka do uspešnog dojenja koje preporučuje SZO, zajedno sa njihovim namerama da doje, socijalnom pozadinom i faktorima koji se odnose na njihovo iskustvo porođaja.
Rezultati istraživanja su pokazali da je, kada se koristi 24-časovni metod opoziva, isključivo dojenje za decu mlađu od pet meseci procenjeno na mnogo više od 29,8% u poređenju sa opozivom od rođenja, koji je bio 4,4%. Takođe, jasno je da je isključivo dojenje bilo češće kada je pružena veća podrška za dojenje u bolnici (prateći Deset koraka SZO).
Međutim, lažno se činilo da je veza između bolničke podrške i isključivog dojenja slabija i nedosledna kada se oslanja na podatke iz 24-časovnog opoziva, u poređenju sa opozivom od rođenja.
„Razvoj, implementacija i unapređenje zdravstvenih politika zahtevaju odgovarajuće indikatore za procenu faktora kao što su prevalencija dojenja u zemlji ili regionu, kojoj je potrebna eksplicitna podrška, da li je podrška efikasna i da li se stope dojenja poboljšavaju“, objasnio je Naniši. . „Iako je metoda 24-časovnog opoziva bila naširoko korišćena (na primer, u izveštaju UNICEF-a o stanju dece u svetu), otkrili smo da njegovo korišćenje rizikuje da dovede kreatore politike u zabludu.
Na osnovu ovih rezultata, Nanishi sugeriše da je za poboljšanje stope dojenja potrebno više okruženja i politike podrške. „Medicinski radnici imaju tendenciju da nesvesno koriste metod 24-časovnog opoziva u svojoj praksi. Oni imaju tendenciju da pitaju svoje klijente: ‘Da li trenutno dojite svoje dete?’ a zatim pokušaju da pronađu uzrok neuspeha dojenja kod majke. Umesto toga, moraju da se zapitaju: ‘Kada je ova majka rodila, da li smo joj pružili odgovarajuću negu za dojenje?'“, rekao je Naniši.
„Želela bih da šira javnost, posebno majke, znaju da uspešno dojenje nije njihova isključiva odgovornost i da su odgovarajuća bolnička nega i odgovarajuća zdravstvena politika veoma važni“, objasnio je Naniši. „Majke su sklone da krive sebe kada dojenje ne funkcioniše. Ali umesto da okrivljuju sebe, imaju pravo da traže prikladniju politiku i podršku. Nadam se zdravom i održivom društvu i verujem da je podrška dojenju od suštinskog značaja za to. „
