Godine 1974, prilikom istraživanja u Hadaru u zabačenim pustinjama Etiopije, američki paleoantropolog Donald Johanson i diplomirani student Tom Grej pronašli su komad lakatnog zgloba koji viri iz zemlje u jaruzi. Pokazalo se da je to prva od 47 kostiju jedne jedinke — ranog ljudskog pretka kome je Johanson dao nadimak „Lusi“. Njeno otkriće bi poništilo ono što su naučnici mislili da znaju o evoluciji naše loze.
Lusi je bila član vrste Australopithecus afarensis, izumrlog hominina — grupe koja uključuje ljude i naše fosilne rođake. Australopithecus afarensis je živeo od pre 3,8 miliona godina do pre 2,9 miliona godina, u regionu koji je danas Etiopija, Kenija i Tanzanija. Datirana pre 3,2 miliona godina, Lusi je bila najstariji i najkompletniji ljudski predak ikada pronađen u vreme njenog otkrića.
Dve karakteristike izdvajaju ljude od svih drugih primata: veliki mozak i stajanje i hodanje na dve noge umesto na četiri. Pre Lusinog otkrića, naučnici su mislili da je naš veliki mozak morao evoluirati prvi, jer su svi poznati ljudski fosili u to vreme već imali veliki mozak. Ali Lusi je stajala na dve noge i imala je mali mozak, ne mnogo veći od mozga šimpanze.
To je odmah postalo jasno kada su naučnici rekonstruisali njen skelet u Klivlendu, Ohajo. Fotograf je uslikao četvorogodišnju Grejs Latimer—koja je bila u poseti svom ocu, Bruceu Latimeru, članu istraživačkog tima—kako stoji pored Lusi. Njih dvoje su bili otprilike iste veličine, pružajući jednostavnu ilustraciju Lusinog malog rasta i mozga. A Lusi nije bila malo dete: na osnovu njenih zuba i kostiju, naučnici su procenili da je bila potpuno odrasla kada je umrla.
Fotografija je takođe pokazala koliko je Lusi ljudska – posebno njeno držanje. Zajedno sa otkrićem 1978. u Tanzaniji fosilizovanih tragova stopala starih 3,6 miliona godina, koje su napravili pripadnici njene vrste, Lusi je nedvosmisleno dokazala da je stajanje i hodanje uspravno prvi korak u postajanju čovekom. U stvari, veliki mozgovi se nisu pojavili u našoj lozi sve do mnogo više od milion godina nakon što je Lusi živela.
Lusine kosti pokazuju adaptacije koje omogućavaju uspravno držanje i dvonožnu lokomociju. Konkretno, njena butna kost, ili kost natkolenice, je pod uglom; njena kičma je S-zakrivljena; a njena karlica, ili kukova kost, je kratka i u obliku zdele.
Ove karakteristike se takođe mogu naći u modernim ljudskim skeletima. Omogućavaju nam, kao što su omogućili Lusi, da stojimo, hodamo i trčimo na dve noge bez da se prevrnemo – čak i kada smo u ravnoteži na jednoj nozi usred koraka.
U 50 godina od Lusinog otkrića, njen uticaj na razumevanje ljudskog porekla od strane naučnika bio je nemerljiv. Ona je inspirisala paleoantropologe da istražuju neistražena područja, postavljaju nove hipoteze i razvijaju i koriste nove tehnike i metodologije.
Čak i kada se otkrivaju novi fosili, Lusi ostaje centralna u modernim istraživanjima ljudskog porekla. Kao antropolog i paleoekolog, znam da je ona još uvek referentna tačka za razumevanje anatomije ranih ljudskih predaka i evolucije naših tela. Znanje o ljudskom fosilnom zapisu i evoluciji naše loze se eksponencijalno povećalo, nadovezujući se na Lusino otkriće.
