Ljudsko telo može da predvidi vreme redovnih obroka, prema novoj studiji sa Univerziteta u Sariju. Istraživački tim je takođe otkrio da dnevni ritmovi glukoze u krvi mogu biti vođeni ne samo vremenom obroka, već i veličinom obroka.
U prvoj studiji te vrste, istraživači iz Sarija, predvođeni profesorom Džonatanom Džonstonom, istražili su da li ljudski cirkadijalni sistem predviđa velike obroke. Cirkadijalni ritmovi/sistemi su fiziološke promene, uključujući i metaboličke, koje prate ciklus od 24 sata i obično su sinhronizovani sa signalima okoline, kao što su svetlosni i tamni ciklusi.
Prethodne studije u ovoj oblasti bile su fokusirane na kontrolu životinja i do sada je bilo neutvrđeno da li ljudska fiziologija može predvideti vreme obroka i dostupnost hrane.
Džonatan Džonston, profesor hronobiologije i integrativne fiziologije na Univerzitetu u Sariju, rekao je: „Često ogladnimo svaki dan u isto vreme, ali nije poznato u kojoj meri naša biologija može da predvidi vreme obroka. Moguće je da su metabolički ritmovi usklađeni sa obrasci obroka i da će redovnost obroka osigurati da jedemo u vreme kada su naša tela najbolje prilagođena da se nose sa njima.“
Da bi saznali više, 24 muška učesnika su preduzela osmodnevnu laboratorijsku studiju sa striktnim rasporedom spavanja i buđenja, izlaganjem ciklusima svetlosti i mraka i unosom hrane. Tokom šest dana, 12 učesnika je konzumiralo male obroke svaki sat tokom perioda buđenja, dok su preostali učesnici konzumirali dva velika dnevna obroka (7,5 i 14,5 sati nakon buđenja).
Nakon šest dana, svi učesnici su zatim stavljeni na isti raspored hranjenja tokom 37 sati i dobijali su male obroke svaki sat u proceduri za koju je poznato da otkriva unutrašnje cirkadijalne ritmove. Glukoza je merena svakih 15 minuta tokom studije, a nivoi gladi su mereni na svakih sat vremena tokom budnog stanja u danima dva četiri i šest u prvoj fazi studije, a zatim svaki sat tokom poslednjih 37 sati.
Analizirajući rezultate prvih šest dana studije, istraživači su otkrili da se koncentracija glukoze kod učesnika u grupi sa malim obrokom povećala nakon buđenja i ostala je povišena tokom dana sve dok nije opala nakon poslednjeg obroka. U grupi sa velikim obrokom, došlo je do sličnog povećanja koncentracije glukoze nakon buđenja, ali je došlo do postepenog pada koji je doveo do prvog obroka.
U poslednjih 37 sati, kada su obe grupe hranjene istim malim obrocima svaki sat, svi učesnici su pokazali početni porast koncentracije glukoze nakon buđenja. Međutim, kod onih koji su prethodno dobijali dva velika obroka, nivoi glukoze su počeli da opadaju pre očekivanog velikog obroka (koji nisu dobili), dok je za učesnike koji su uvek konzumirali male obroke svaki sat, nivo glukoze nastavio da raste kao što je ranije viđeno.
Pored toga, u grupi sa velikim obrokom, došlo je do povećanja gladi pre projektovanog vremena obroka koji je naglo opao nakon što je prošlo predviđeno vreme obroka.
Profesor Džonston je dodao: „Ono što smo otkrili je da je ljudsko telo ritmički programirano da predviđa vreme obroka, posebno kada hrana nije lako dostupna. Ovo sugeriše da postoji fiziološki nagon kod nekih ljudi da jedu u određenim trenucima pošto je njihovo telo trenirano da očekujemo hranu, a ne da je to samo psihološka navika.“
Ova studija je objavljena u časopisu Current Biology.
