Rezultati studije koju smo danas objavili u Nature Ecologi & Evolution pokazuju da nas način na koji su različiti delovi ljudskog mozga evoluirali razdvaja od naših rođaka primata. U izvesnom smislu, naš mozak nikada ne odraste. Ovaj „sindrom Petra Pana“ delimo sa samo još jednim primatom – neandertalcima.
Naša otkrića pružaju uvid u ono što nas čini ljudima, ali i dodatno sužavaju svaku razliku između nas i naših izumrlih rođaka teških obrva.
Mozak sisara ima četiri različita regiona ili režnja, od kojih svaki ima određene funkcije. Prednji režanj je povezan sa rasuđivanjem i apstraktnom mišlju, temporalni režanj sa očuvanjem pamćenja, okcipitalni režanj sa vidom, a parijetalni režanj pomaže u integraciji senzornih inputa.
Istražili smo da li su režnjevi mozga evoluirali nezavisno jedan od drugog, ili se čini da je evoluciona promena u bilo kom jednom režnju nužno povezana sa promenama u drugim – to jest, dokaz da je evolucija režnjeva „integrisana“.
Konkretno, želeli smo da znamo kako se ljudski mozak može razlikovati od drugih primata u ovom pogledu.
Jedan od načina da se reši ovo pitanje je da se pogleda kako su se različiti režnjevi menjali tokom vremena među različitim vrstama, mereći koliko promena oblika u svakom režnju korelira sa promenom oblika kod drugih.
Alternativno, možemo izmeriti stepen do kojeg su moždani režnjevi međusobno integrisani dok životinja raste kroz različite faze svog životnog ciklusa.
Da li promena oblika u jednom delu mozga koji raste u korelaciji sa promenom u drugim delovima? Ovo može biti informativno jer se evolucioni koraci često mogu pratiti kroz razvoj životinje. Uobičajen primer je kratka pojava škržnih proreza u ranim ljudskim embrionima, što odražava činjenicu da možemo pratiti našu evoluciju do ribe.
Koristili smo obe metode. Naša prva analiza uključivala je 3D modele mozga stotina živih i fosilnih primata (majmuna i majmuna, kao i ljudi i naših bliskih fosilnih rođaka). Ovo nam je omogućilo da mapiramo evoluciju mozga tokom vremena.
Naš drugi digitalni skup podataka o mozgu sastojao se od živih vrsta majmuna i ljudi u različitim fazama rasta, omogućavajući nam da nacrtamo integraciju delova mozga u različitim vrstama kako sazrevaju. Naši modeli mozga bili su zasnovani na CT skeniranju lobanja. Digitalnim popunjavanjem moždanih šupljina možete dobiti dobru aproksimaciju oblika mozga.
Rezultati naših analiza su nas iznenadili. Prateći promene tokom dubokog vremena među desetinama vrsta primata, otkrili smo da ljudi imaju posebno visok nivo integracije mozga, posebno između parijetalnog i frontalnog režnja.
Ali takođe smo otkrili da nismo jedinstveni. Integracija između ovih režnjeva bila je na sličan način i kod neandertalaca.
Posmatrajući promene oblika kroz rast, otkriveno je da je kod majmuna, kao što je šimpanza, integracija moždanih režnjeva uporediva sa onom kod ljudi sve dok ne dostignu adolescenciju.
Pa šta sve ovo znači? Naši rezultati sugerišu da ono što nas razlikuje od drugih primata nije samo to što je naš mozak veći. Evolucija različitih delova našeg mozga je dublje integrisana i, za razliku od bilo kog drugog živog primata, mi to zadržavamo sve do odraslog života.
Veći kapacitet za učenje je obično povezan sa životnim fazama maloletnika. Predlažemo da je ovaj sindrom Petra Pana odigrao moćnu ulogu u evoluciji ljudske inteligencije.
Postoji još jedna važna implikacija. Sve je jasnije da su neandertalci, dugo okarakterisani kao brutalni glupani, bili prilagodljivi, sposobni i sofisticirani ljudi.
Arheološki nalazi nastavljaju da pružaju podršku njihovom razvoju sofisticiranih tehnologija, od najranijih poznatih dokaza o kanapu, do proizvodnje katrana. Neandertalska pećinska umetnost pokazuje da su se prepustili složenoj simboličkoj misli.
Naši rezultati dodatno brišu svaku liniju podele između nas i njih. Ovo je rečeno, mnogi su i dalje ubeđeni da je neki urođeno superioran intelektualni kvalitet dao nama ljudima konkurentsku prednost, omogućavajući nam da dovedemo naše „inferiorne“ rođake do izumiranja.
Postoji mnogo razloga zašto jedna grupa ljudi može dominirati, ili čak iskoreniti druge. Rani zapadni naučnici su nastojali da identifikuju karakteristike lobanje povezane sa njihovom sopstvenom „većom inteligencijom“ kako bi objasnili svetsku dominaciju Evropljana. Naravno, sada znamo da oblik lobanje nije imao nikakve veze s tim.
Možda smo i mi bili opasno blizu izumiranja pre 70.000 godina.
Ako jeste, nije zato što nismo bili pametni. Da smo izumrli, možda bi se potomci neandertalaca danas češali po glavi, pokušavajući da shvate kako im je njihov „superiorni“ mozak dao prednost.
