Ljudska istorija je blisko povezana sa upotrebom i kontrolom vatre. Međutim, shvatiti kada je naš odnos sa vatrom počeo i kako je kasnije evoluirao bilo je veoma teško.
Ovo je delimično zbog nepotpune prirode arheoloških zapisa, a takođe i zbog toga što je upotreba vatre bila prolazna, što je otežavalo otkrivanje spaljenih ostataka.
Ali naš tim je pronašao dokaze o kontrolisanoj upotrebi vatre od strane direktnih ljudskih predaka — ili hominina — na mestu u Španiji koje datira pre 250.000 godina. Ovo pomera najranije dokaze o kontroli vatre u Evropi za 50.000 godina unazad. Nalazi su objavljeni u Nature Scientific Reports. Zaista je posebno pronaći ostatke ljudskih predaka i požar na istoj lokaciji.
Postoje mnogo raniji dokazi da su hominini iskorišćavali vatru, ali to je moglo poprimiti oblik da su hominini iskoristili zapaljenu žeravicu iz prirodnog šumskog požara za kuvanje svoje hrane. Kontrolisana upotreba vatre je mesto gde ga ljudi namerno pokreću, a zatim upravljaju, recimo, njegovim obimom ili temperaturom. To je ono za šta imamo dokaze na lokaciji u Španiji.
Mnogo stariji dokazi izvan Evrope, koji bi mogli biti od ljudi koji koriste prirodne plamenove, potiču iz pećine Svartkrans u Južnoj Africi, gde su pronađeni ostaci hominina sa stotinama spaljenih životinjskih kostiju od pre između 1 i 1,5 miliona godina. Spaljeni fragmenti životinjskih kostiju takođe su identifikovani na lokalitetu starom 1,5 miliona godina poznatom kao FkJj 20AB u Koobi Fora, Kenija.
Ipak, pronalaženje artefakata hominina i spaljenih kostiju na istom mestu samo po sebi ne ukazuje na to da su se vremenski poklopili, a kamoli da su ljudi kontrolisali vatru. Put do njegove kontrolisane upotrebe je verovatno bio postepen.
Premotajte skoro milion godina unapred do najranijih poznatih jasnih dokaza o požaru koji su napravili ljudi: nalazište na otvorenom pod nazivom Gesher Benot Ia’akov u Izraelu, datirano pre oko 790.000 godina. Dokazi pronađeni na ovoj lokaciji uključuju ugljenisane biljke i spaljeno kameno oruđe koje leže jedno pored drugog.
Druga nalazišta u Izraelu, kao što je pećina Kuesem, sa nalazima koji datiraju od pre između 420.000 i 200.000 godina i pećina Tabun, gde su arheološka otkrića stara oko 340.000 godina, imaju slične dokaze o požaru.
Iako rani dokazi kao što je ovaj upućuju na kontrolu požara, direktnu vezu između resursa kao što su drvno gorivo, aktivnosti, kao što je priprema vatre, i namjere – što je vjerovatno preduslov za kontrolisanu vatru – može biti teško uspostaviti. U Evropi je opšte prihvaćeno da su vatru rutinski eksploatisali hominini pre najmanje 350.000 godina, sa nekim sugestijama da je kontrola vatre povezana sa širenjem određene tehnologije kamenih alata poznate kao Acheulean.
Zaista, postoji istovremeni porast očiglednih praistorijskih „ognjišta“, ili ognjišta, i spaljenih ašelskih artefakata, kao što su ručne sekire napravljene od kremena i sedimentne stene zvane rožnjak, na mnogim evropskim lokalitetima koji datiraju između 450.000 i 250.000. Mnogi od njih takođe sadrže ugljenisane biljne materijale i kosti.
Ipak, postoji razlog da se veruje da su ove asocijacije prirodnog porekla — na primer, od šumskih požara ili udara groma. Pre novih dokaza, najstariji jasni dokazi o kontroli vatre u Evropi potiču iz Menez-Dregan u Francuskoj i pećine Bolomor u Španiji, koji su oba datirani pre oko 200.000 godina. Još jedno rano nalazište sa jasnim dokazima o upotrebi vatre u domaćinstvu je Abrigo de la Kebrada u Španiji, datirano pre oko 100.000 godina.
Novi dokazi sa lokaliteta Valdokaros II u Španiji, datirani pre oko 250.000 godina, služe kao novo merilo za razumevanje našeg drevnog odnosa sa vatrom.
Lipidni biomarkeri su ostaci molekula koji potiču iz specifičnih izvora, kao što su određene vrste drveta, i koji su ostavljeni procesima kao što je vatra. Nedavno objavljeni podaci o lipidnim biomarkerima sa različitih arheoloških nalazišta otkrivaju detalje o jedinstvenim resursima – na primer, vrstama drveta – koji se koriste za stvaranje izolovanih logorskih vatri povezanih sa ašelskim artefaktima.
Dokazi o lipidnim biomarkerima iz Valdocarros-a pokazuju dijagnostičke potpise koji ukazuju na to da je raspadajući bor korišćen kao gorivo. Intrigantno, zapisi o polenu i odnosu između vode i klime iz okolnog regiona sugerišu da bi raspadajući bor bio neuobičajen resurs.
Potkrepljujući dokazi dolaze u obliku molekula koji se nazivaju poliaromatični ugljovodonici ili PAH, koji su proizvodi nepotpunog sagorevanja. Analiza ovih otkriva da je raspadajući bor u Valdokarosu II spaljivan na niskim temperaturama od oko 350℃ u relativno kratkim periodima.
Prevruće vatre imaju tendenciju da ugljenišu i sagore hranu spolja pre nego što unutrašnjost predmeta dostigne korisnu temperaturu. Niže temperature su potrebne za razgradnju biološkog tkiva, kako bi se lakše svarilo — jedan od ključnih razloga za kuvanje hrane. Nasuprot tome, malo je verovatno da bi se vatra na niskim temperaturama koristila isključivo za toplotu, s obzirom na mnogo uobičajenije sagorevanje drveta na višim temperaturama. Još jedna prednost upotrebe raspadajućeg bora je da se lako zapali.
Stoga se čini da su vatre u Valdokarosu II korišćene za aktivnosti kao što je kuvanje. Intrigantan zapis o upotrebi vatre na ovoj španskoj lokaciji počinje da se pojavljuje nakon kombinovanja svih dostupnih dokaza. Na primer, postoji bogat fosilni zapis sisara u Valdokarosu II koji uključuje obilje iskasapljenih jelena (Cervus elaphus) i divlje pretke domaćeg goveda, poznate kao auroh (Bos primigenius). Svaki od njih je mogao težiti do 1.500 kg ili više.
Dakle, hominini na ovom lokalitetu pokazuju sve neophodne preduslove za suzbijanje požara: korišćenje specifičnih resursa kao što je trulo borovo drvo; specifične aktivnosti, kao što je niskotemperaturna vatra koja se koristi za kuvanje; i nameru, što se može podrazumevati potrebom da se veliki leševi transportuju na jednu lokaciju gde je korišćena vatra.
Po svakom standardu, hominini u Valdokarosu II su kontrolisali vatru. Lokalitet nije najstariji, niti prvi slučaj kontrolisane vatre. Umesto toga, to je značajno merilo u toku ljudske evolucije jer postavlja jasno vremensko ograničenje za pojavu određene ljudske karakteristike.
Rad na Valdokarosu II takođe stvara priliku za širu diskusiju o tome kako utvrditi nameru i predviđanje iz arheoloških dokaza, kao i iz šire širine ljudske evolucije i praistorije.
