Rituali kojima se mi ljudi opraštamo od mrtvih varirali su s vremena na vreme i od mesta do mesta. Ali jedna pogrebna praksa za koju se smatra da je možda relativno retka izgleda da je bila rasprostranjenija nego što smo mislili.
Nova analiza paleolitskih ljudskih ostataka iz čitave severne Evrope sugeriše da je kanibalizam bio normalna kulturna praksa, koja se, naravno, odvijala na mnogo široj geografskoj lokaciji nego što je ranije identifikovano.
Ljudi tog vremena u Evropi, pre nekih 15.000 godina, bili su poznati kao Magdalenska kultura, a nova otkrića ukazuju na to da je kanibalizam bio široko rasprostranjeno pogrebno ponašanje Magdalena.
„Umesto da sahranjuju svoje mrtve, ovi ljudi su ih jeli“, objašnjava paleoantropolog Silvija Belo iz Prirodnjačkog muzeja u Londonu.
„Mi tumačimo dokaze da se kanibalizam praktikovao u više navrata širom severozapadne Evrope u kratkom vremenskom periodu, jer je ova praksa bila deo difuznog pogrebnog ponašanja među grupama Magdalena. To je samo po sebi zanimljivo, jer je to najstariji dokaz kanibalizma kao pogrebne prakse“.
Iako je vreme razorilo većinu istorije čovečanstva, Magdalenska kultura je ostavila za sobom prilično bogat zapis o svojoj umetnosti i tehnologiji – artefakti od kamena i kostiju sa kojima su radili i ulepšavali svoje živote. Imamo i mnoge njihove kosti, sačuvane milenijumima.
Ono što mi nemamo je posebno dobro razumevanje njihove pogrebne prakse. Arheolozi su prikupili nagoveštaje da su ove prakse mogle biti sasvim drugačije od današnjih; posebno, kosti iz Gofove pećine u klisuri Čedar – da, dom čuvenog Čedarskog čoveka – pokazale su dokaze kanibalizma.
Smatra se da je kanibalizam retkost kod ljudi. Ali drugi magdalenski skupovi, primećuju Bello i njegov kolega arheolog Vilijam Marš iz Prirodnjačkog muzeja, pokazali su moguće znake toga, što sugeriše da Gofova pećina možda nije bila neka čudna pojava.
Par je pristupio temeljnom ispitivanju teme, provodeći pregled objavljene literature kako bi potražio dokaze o kanibalizmu širom Evrope. To nije značilo samo Magdalene. Evropa tokom gornjeg paleolita bila je dom dve različite kulture. Magdaleni su se rasuli po severozapadu. Jugoistok je bio dom Epigravetijanaca.
Bello i Marsh su proučavali 59 lokaliteta, i Magdalenian i Epigravettian. Pronašli su dokaze o pogrebnoj praksi na 25 od ovih lokacija. Na 10 od tih lokacija, čini se da su mrtvi sahranjeni i ostavljeni na miru kada su jednom položeni.
Ali na 13 lokacija, ljudske kosti su pokazivale znake postmortalne manipulacije – tragove posekotina i zuba koji su povezani sa klanjem, jelom i prenamenom kostiju da bi se koristile kao oruđe i posude, kao što su šolje ili zdele napravljene od ljudskih lobanja. Preostala dva lokaliteta pokazala su dokaze i sahranjivanja i kanibalizma.
Ono što je interesantno jeste da su svi dokazi kanibalizma pronađeni na magdalenskim lokalitetima.
„Činjenica da nalazimo da se kanibalizam praktikuje često u više navrata u kratkom vremenskom periodu, na prilično lokalizovanom području i isključivo od strane pojedinaca koji se pripisuju Magdalenianskoj kulturi, znači da verujemo da je ovo ponašanje bilo ono koje su naširoko izvodili Magdaleni. , i stoga je samo po sebi predstavljalo pogrebno ponašanje“, kaže Marš.
Tim je takođe izvršio genetsku analizu kostiju povezanih sa ovim pogrebnim obredima. Otkrili su da je kultura koja je sahranjivala njihove mrtve – Epigravetijanci – genetski različita od kulture koja je pojela njihovu, Magdalenijance. Dokazi takođe sugerišu da je epigravetska kultura trajala nekoliko hiljada godina duže od magdalenske. A sahrana je postala dominantno sredstvo za postupanje sa mrtvima.
Sve ovo u kombinaciji sugeriše da umesto da se dve kulture stapaju, pri čemu je jedan skup kulturnih praksi sve više prihvaćen, Epigravetijanci su zamenili Magdalenije.
„U ovom trenutku, tokom terminalnog perioda paleolita, zapravo vidite preokret i u genetskom poreklu i u pogrebnom ponašanju. Magdalensko poreklo i pogrebno ponašanje zamenjeno je poreklom i pogrebnim ponašanjem povezanim sa Epigravetom, što ukazuje na zamenu stanovništva kao epigravetske grupe migrirali u severozapadnu Evropu“, objašnjava Marš.
„Verujemo da je promena u pogrebnom ponašanju, umesto da bude primer transkulturalne difuzije, primer demičke difuzije gde u suštini jedna populacija dolazi i zamenjuje drugu populaciju.
Dalja istraživanja, kažu Marš i Belo, će biti potrebna da bi se razumela ova jeziva pogrebna praksa.
