Ljudi koji prvenstveno koriste sopstveni osećaj da bi utvrdili šta je istina, a šta laž, verovatnije će verovati u teorije zavere. To je zaključak istraživača sa Univerziteta Linkoping u Švedskoj, koji su istraživali vezu između podložnosti pogrešnim informacijama i uverenja da je istina relativna.
„Mislim da mnogi ljudi koji naglašavaju relativistički pogled na to šta je istina misle dobro. Oni veruju da je važno da svako može da se čuje. Ali ovi rezultati pokazuju da takvo gledište zapravo može biti prilično opasno“, kaže Dr. student Julia Aspernas na Odeljenju za bihejvioralne nauke i učenje u Linkčepingu.
U dve studije objavljene u članku u časopisu Journal of Research in Personaliti, ona i dve kolege su istražile odnos između takozvanog relativizma istine i rizika da postane žrtva netačnih ili lažnih informacija.
U prvoj studiji je učestvovalo oko 1.000 Šveđana. U onlajn anketi, od učesnika je zatraženo da odgovore na pitanja o svojim stavovima o tome šta je istina. Zatim su morali da zauzmu stav o raznim teorijama zavere i da procene sadržaj brojnih besmislica.
Istraživači su takođe prikupili informacije o faktorima za koje je ranije utvrđeno da su povezani sa verovanjem u obmanjujuće informacije, kao što su sposobnost analitičkog rasuđivanja, politička orijentacija, starost, pol i nivo obrazovanja.
U drugoj studiji učestvovalo je više od 400 ljudi iz Ujedinjenog Kraljevstva. Ovde je proširen broj pitanja i meren je stepen dogmatizma i spremnosti učesnika da prilagode svoje percepcije kada se suoče sa novim činjenicama. Iz materijala, istraživači su iskopali dve vrste relativizma istine. Onaj koji obuhvata one koji su uvereni da je istina ono što vi lično osećate kao istina, odnosno da je istina subjektivna. I jedan uključujući one koji veruju da istina zavisi od toga kojoj kulturi ili grupi pripadate, takozvani kulturni relativizam.
Rezultati jasno pokazuju da će oni koji veruju da je istina subjektivna veća verovatnoća da veruju u teorije zavere i da se drže svojih uverenja čak i kada su suočeni sa činjenicama koje im protivreče. Takođe imaju veću tendenciju da pronađu duboke poruke u besmislenim rečenicama. Čak i kada su istraživači istraživali druga moguća objašnjenja, kao što su sposobnost analitičkog mišljenja ili politička orijentacija, subjektivizam je ostao kao nezavisan, objašnjavajući faktor.
Veze nisu bile tako jasne za one koji veruju da je istina vezana za kulturu i tamošnji rezultati delimično upućuju u različite pravce.
Na iznenađenje istraživača, prikupljanje podataka iz UK takođe je pokazalo vezu između subjektivizma i dogmatizma. Tako neko ko tvrdi da je istina lična može, paradoksalno, često istovremeno da odbaci pravo drugih ljudi na sopstvenu istinu.
Julia Aspernas smatra da su rezultati korisni kada se slušaju političke debate, poput onih o školovanju. Ljudi mogu imati različita mišljenja o činjenicama, ali iza toga može stajati fundamentalno neslaganje o tome kako svet funkcioniše i šta uopšte postoji.
„Ideju sam dobio dok sam slušao debate o tome da li učenici treba da nauče činjenično znanje ili da budu ohrabreni da sami traže ono što misle da je istina. Zvučalo je kao da su debatanti imali potpuno suprotne pretpostavke o tome šta je istina i tvrdili da je njihov sopstveni pristup najbolji način da se pomogne studentima da postanu kritički mislioci. Iako naša studija nije istraživala uzročnost, vidimo da je relativizam istine povezan sa većim verovanjem u obmanjujuće informacije. Možda je važno imati to na umu“, kaže ona.