Ljudi se više interesuju za klimatske promene kada se osećaju da su lično uključeni u ovo pitanje, primećuje stručnjak za komunikaciju održivosti Singapurskog univerziteta za menadžment u svom najnovijem istraživanju.
A način na koji tamo stignu izgleda usko vezan za tradicionalnu audiovizuelnu komunikaciju kao što su televizija, filmovi, radio. To je zato što se čini da takvi mediji najbolje utiču na percipirano iskustvo, uočeni rizik i znanje, što sve zauzvrat može navesti pojedince da se bave informacijama o klimatskim promenama.
Istraživački rad vanrednog profesora komunikacija održivosti Sonija Rozentala „Upotreba medija: međuljudska komunikacija i lična relevantnost kao spoljašnje i unutrašnje predstavljanje klimatskih promena“, čiji je koautor doktorski kandidat Ai Pengia sa Tehnološkog univerziteta Naniang, takođe će se pojaviti u časopisu Klimatske promene, što dalje potvrđuje svoje detaljne istrage.
Njegovi nalazi prevazilaze očigledno zapažanje da audiovizuelni mediji utiču na percepciju. Kao prvo, kaže profesor Rozental Kancelariji za istraživanje, potrošači tradicionalnih audio-vizuelnih medija više ne osećaju preterano osećanje klimatskih promena koje je imala publika u starijim studijama, kao što je ona koja je gledala film katastrofe iz 2004. Prekosutra.
„Tada je postojala psihološka distanca između većine pojedinaca i klimatskih promena u smislu vremena, mesta i ljudi. ja“, kaže akademik, koji se pridružio SMU u julu.
„Sada, istraživanja u protekle dve decenije pokazuju da je postalo lično relevantnije za ljude. Klimatske promene utiču lično na publiku i to je delimično funkcija načina na koji se o njima raspravlja u medijima, kao objektivan prikaz događaja, a ne kao zabava. to preteruje“.
U suštini, rad istražuje kako pojedinci stupaju u interakciju sa spoljnim predstavljanjem, u ovom slučaju različitim oblicima medija, da bi interpretirali informacije o klimatskim promenama, i kako to utiče na internu reprezentaciju koja obuhvata lično iskustvo, znanje, uočeni rizik i ličnu relevantnost.
Zasnovan je na podacima onlajn ankete, anketiranih između 7. aprila i 9. maja 2022. godine, na hiljadama uzoraka u Singapuru i Sjedinjenim Državama. Oni odražavaju srednju starost od 41,2 godine i 44,6 godina, respektivno, kao i otprilike jednaku rodnu distribuciju između muškaraca i žena.
Kao oblik spoljnog predstavljanja, medijski izvori pokrivaju klimatske promene od 1950-ih, navodi se u članku. Tokom godina, ova pokrivenost je porasla na internetu iu novim medijima, kao što su društveni mediji, a to znači da su različiti kanali informisanja doveli do veće međuljudske komunikacije koja utiče na internu reprezentaciju na dubljem nivou.
„Evolucija medija je zamaglila granice između masovne i međuljudske komunikacije“, pišu autori u radu.
Oni nastavljaju da citiraju prethodna istraživanja, pri čemu „[t]ermin masovno reflektuje [o] ovo zamućenje, opisujući društvene medije kao karakteristike masovnih medija sa velikom publikom i međuljudskom komunikacijom između pojedinaca“.
Lična relevantnost nije porasla samo zbog eksplozije medijskih izvora kao što su društveni mediji, kaže profesor Rozental. Umesto toga, omogućio je da se informacije predstave na drugačiji način koji olakšava neposredniju diskusiju o klimatskim promenama. Ovo, primećuje on, nije bilo istorijski dostupno; tada je trebalo napisati pismo uredniku i objaviti takve informacije da bi se razgovor pokrenuo.
„Uvek smo već bili zasićeni informacijama; uvek je bilo više knjiga nego što iko može da pročita u životu“, kaže akademik Kancelariji za istraživanje.
„U slučaju klimatskih promena, pričali smo o tome, ali opšti pravac se zapravo nije promenio. Ono što se promenilo je stepen poverenja. Naučnici su sigurniji da se klimatske promene dešavaju, jer postoji više alata, više istraživanja, a ove činjenice izlaze na videlo. Ne možete se raspravljati sa činjenicama.
Otkrijte najnovije u nauci, tehnologiji i prostoru sa preko 100.000 pretplatnika koji se oslanjaju na Phis.org za dnevne uvide.
Prijavite se za naš besplatni bilten i dobijajte novosti o otkrićima,
inovacije i istraživanja koja su važna – dnevno ili nedeljno.
Sa druge strane, napominje istraživanje, pozivajući se na prethodne studije, uprkos „svim potencijalnim prednostima“ bezbrojnih izvora informacija za ljude da se bave klimatskim promenama, „more informacija koje se širi je puno buke“. Ovo se može manifestovati u širenju „informacija niskog kvaliteta“, „praznina u znanju“ za one sa manjim pristupom medijskim izvorima i dezinformacijama ili pogrešnom usmeravanju.
Profesor Rozental takođe dodaje da algoritmi društvenih medija ne pomažu kada grupišu pojedince sa zajedničkim perspektivama i pretvore ih u eho komoru. To znači da će oni koji poriču klimatske promene, na primer, verovatno gledati ponovljeni sadržaj koji sadrži samopotvrđujuće neistine.
„Mislim da opasnost treba shvatiti u kontekstu mesta gde publika živi“, kaže on. Na primer, laži o klimatskim promenama ne bi bile toliko problematične u Singapuru kao u SAD, dodaje on, delimično zato što singapurski zakoni ne dozvoljavaju direktno industrijsko lobiranje od strane, recimo, naftnih ili rudarskih interesnih grupa.
Prava opasnost, primećuju akademici, više se okreće privatnim interesima nego stvarnom uverenju da klimatske promene nisu stvarne, kada, na primer, kompanije daju prednost maksimiziranju profita i dividendi akcionara u odnosu na životnu sredinu.
On navodi primer dokumentarnog filma o naftnom lobisti koji se ugrađuje u lokalnu zajednicu koja je razmišljala o postavljanju vetroparka i izazivajući lokalnu opoziciju tvrdeći bez stvarnih dokaza da će projekat uzeti poslove i ubiti ptice. Inače, napominje profesor Rozental, ovaj dokumentarac je sam po sebi spoljna reprezentacija koja utiče na ljude koji ga gledaju.
Konačno, kao što istraživanje pokazuje, audiovizuelni mediji izazivaju veći efekat na internu reprezentaciju od svojih tekstualnih pandana. Ovo je, primećuje profesor Rozental, efekat „koji bi se generalizovao“ u zajednicama, ne samo u Singapuru ili SAD.
„Ako fotografije vrede hiljadu reči, onda video zapisi vrede hiljadu fotografija“, kaže on. „Ono što očekujemo da vidimo je da što su audiovizuelna iskustva bogatija, to će više dovesti do percipiranog iskustva i to će dovesti do lične relevantnosti.
Nije iznenađujuće što sledeći projekti profesora Rozentala uključuju imerzivna iskustva virtuelne realnosti (VR) koja nastoje da povećaju ličnu relevantnost za klimatske promene. Jedan od njih predlaže stvaranje virtuelnog grada u kojem učesnik može da iskusi različite budućnosti u odnosu na porast nivoa mora.
„VR predstavlja novu priliku za povećanje svesti o klimatskim promenama kroz impresivno audiovizuelno iskustvo“, kaže on. „Što više doživljavamo potencijalni rizik, više ga osećamo.“
